Search
  • Јованка Симић

Срба мање него трагова предака...

Наши сународници у Мађарској још се налазе тамо где их је населио Чарнојевић. Од 10.000 Срба, њих 2.500 живе у Будимпешти. Имају посланика…

Нису данас Срби у Мађарској бројни, али не понестаје им оптимизма: први пут после неколико деценија имају свог посланика у мађарском парламенту, добили су на управљање своје образовне установе, а односи њихове матичне државе и домовине, чини се, никада нису били бољи. - Малобројни јесмо, али смо врло активни у очувању националног идентитета, па се многи Мађари, Немци, Словаци и остали зачуде када чују да нас има само 10.000 - каже српски посланик Љубомир Алексов (57), историчар. Алексов је житељ Ловре, јединог села у Мађарској у коме су Срби, њих око 250, још увек већина.

Од самих Срба, у Мађарској су бројнији трагови њихових предака. Оних прадедова који су 1690. у Великој сеоби с патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем овамо пристигли и корене пустили од Сентандреје до Будима, Пеште и Сегедина. Летописи памте да су 1698. године у Печују, више од половине житеља чинили Јужни Словени, међу њима и Срби. У Будиму је почетком 18. века било 1.539 кућа, међу њима 769 махом српских, 700 немачких, а тек 68 мађарских. Сентандреја је 1720. године имала 88 одсто Срба (њих око 8.000) а у Сегедину је 99 кућа, од укупно 193, припадало српским породицама. - И даље смо у тим истим крајевима, на “адресама” својих дедова, али у многоструко мањем броју - признаје Алексов реалност. - Највише смо населили Будимпешту, а ту, међу два милиона становника, своје место пронашло је и 2.500 Срба - вели даље Алексов. Сликовито говорећи, када би се данас сви живи Срби у Мађарској сакупили на једном месту, рецимо у Сентандреји, она би остала - полупразна. Та живописна варош на 20 километара северозападно од Будимпеште, има 28.000 становника. Међу њима једва да је преостало стотинак српских душа. Недовољно да испуне барем једну од четири сентандрејске српске цркве. “Тако се радујем што сам се родио у Сентандреји, у овој малој српској оази”, писао је у претпрошлом веку Јаков Игњатовић (1822 - 1889). Знаменити представник српског реализма, аутор “Вечитог младожење” и “Васе Решпекта” веровао је да је Сентандреја, тај “комад српске повеснице и културе, заслужила вечити спомен у Српству”. - Спомен ће живети све док у Мађарској буде нас, а ми чинимо све да се одупремо асимилацији - вели Алексов и објашњава да су ствари кренуле набоље у Орбановој ери. Захваљујући изменама Устава, српска и остале мањине стекле су право на парламентарне заступнике, први пут после пада комунизма у овој држави. Била је то добра вест, али она има и лошу страну јер је реч о посланику са ограниченим правима. Седи у парламенту, учествује у дискусији, предлаже чак и законе, али нема право гласа.

Занимљиво је да на по једног “ограниченог посланика” једнако право имају Срби као и Немци којих има близу 200.000. То је мањинце ујединило па су већ на почетку мандата “прогурали” предлог да у наредној години добију дупло више новца из државног буџета. Одавно је спласнула еуфорија Мађара поводом уласка њихове земље у ЕУ, јер њихова просечна плата износи од 400 до 450 евра. Ипак, мађарски Срби се радују настојањима Србије да уђе у европско јато. - Имаћемо привид да између нас и наших сународника у Србији нема границе, а верујемо да ће односи између наше матице и домовине бити још бољи, на добробит свих нас - каже Алексов. Оптимиста је и Војислав Ластић (88), један од најугледнијих представника српске популације у Мађарској, некадашњи питомац Текелијанума, доктор економије и бивши главни инжењер у једној од највећих пројектантских фирми комунистичке Мађарске. Учествовао је у изградњи гасовода у Русији и Олимпијског стадиона у Минхену. Ластићи су пореклом из Ирига, одакле су се Војиславови преци преселили у Печуј, али нису никада заборавили Србију. Војислав је последњи пут био у посети родбини у Београду пре 15 година. - Корени се не заборављају - каже овај симпатични господин. Позира нам са кћерком јединицом Јованком Ластић, директорком Српске гимназије “Никола Тесла”. Она је, према првом образовању, стеченом у Београду, хирург ортопед. После 12 година праксе, 1993. године, болницу је заменила професуром. Те године, наиме, Српска гимназија окренула је нову страницу у својој историји - одвојила се од хрватске школе. Због недостатка професора претио јој је губитак лиценце.

Тако је др Ластић жртвовала “своју” медицину зарад “наше” Српске гимназије “Никола Тесла” коју данас похађа 427 Срба из Мађарске, Војводине, Шумадије, Републике Српске и Црне Горе. Јованка им већ 17 година предаје биологију. Комплетан рад Српске гимназије финансира мађарска држава. Настава се одвија по мађарском наставном програму, али на српском језику. Уведен је предмет “народопис”, у оквиру којег се изучава историја Србије, као и прошлост Срба у Мађарској. Уз српски, гимназијалци обавезно изучавају мађарски, немачки и енглески језик. Али, у свим српским школама и даље влада несташица наставног кадра.


ЗАПОСТАВЉЕНИ У МЕДИЈИМА

Срби сматрају да су закинути на плану медија. Емисија “Српски екран” траје 26 минута, а емитује се једном недељно на државној телевизији и то у крајње непопуларном ранојутарњем термину. По речима Петра Ластића, директора Српског института у Будимпешти, Срби покушавају да изборе право на засебну редакцију на телевизији и радију. На државном радију свакодневно је на програму двочасовна емисија посвећена нашим сународницима. О животу Срба пишу “Недељне новине”.

ВОЛЕ ЦРКВУ И ВЛАДИКУ

Епархија будимска и њен владика Лукијан имају велики углед у очима тамошњих Срба. Протонамесник Зоран Остојић вели да о празницима, нарочито на Ђурђевдан”, Саборни храм Светог Георгија из 17. века у Српској улици у Будимпешти буде дупке испуњен. То је и једина српска богомоља у овом граду јер су негдашњи саборни храм посвећен Светом Димитрију на будимској обали Дунава, комунисти срушили 1949. године у част Стаљиновог 70. рођендана.


11 views