Search
  • Славица Зељковић

Портрети: Стефан Сујић, матурант и капитен у кошаркашкој екипи „Тесла“

Стефан Сујић: Волим што сам мирни и тихи Лала

„У ноћи између 31. маја и 1. јуна 1999. године, НАТО бомбама је погођена Кикинда при чему је оштећена касарна и међународна пруга Кикинда-Темишвар...“ То је само једна реченица из црне хронике НАТО бомбардовања Србије. Један од 78 дана. Али тај догађај ће пресудно утицати на једно дете баш тада рођено у том граду.


Управо тада се родио Стефан Сујић, сада већ осамнаестогодишњак, матурант Српске гимназије у Будимпешти, даровити кошаркаш и капитен у „Теслином“ тиму. Он не може другачије да почне причу о себи, него тим догађајем: „Рођен сам у 5 и 35 увече, а само неколико сати после, погођена је касарна која је била у непосредној близини кикиндског породилишта. Тако је сиренама за општу опасност испраћено моје рођење. „Милосрдни анђео“ ми није бацао бомбоне, него смртоносне бомбе. Пацијенти и доктори су страховали да ће и болница бити погођена и да ћемо сутрадан осванути у светским вестима као „колатерална“ штета. Моја мајка и ја смо били спуштени са болничког одељења у подрум заједно са осталим трудницама и пацијентима. Били смо тамо све док није јављено да је „безбедно“. Узбудљиво ми је почео живот. Можда се ја зато не узбуђујем због обичних, свакодневних проблема или можда зато што сам типичан примерак банаћанског менталитета“ смешка се Стефан својим полуосмехом којим нам оставља нешто недоречено. Има у њему нечег суздржаног и оног финог, дечачког и срамежљивог што се препознаје код младих људи који нису више деца и тек су закорачили у свет одраслих. Стасит, изразито леп и ведар младић коме не смета поистовећивање са Лалом:“ Некако ми мило када ме пореде са Лалом јер је он у вицевима увек пацифиста и шалом исказује лепоту људскости. Моји родитељи су рођени Банаћани и ја носим равничарски, успорени карактер у себи. Не отежем док причам, али ми се речи не саплићу. Све лагано. Банат је увек био вишенационалан, понајвише има Мађара и кад год почне нешто да варничи, Лале смисле виц. Када Лалу питају која је странка најбоља, он каже: 'Најбоље је кад је човек здрав'. Наша духовитост је без злобе и пакости. Све иде на Лалин „трошак“, чак и када га Соса вара, једина му је жеља да се не једи. Поднебље и равница су учинили да на живот гледамо ведрије, да нам свет буде какав бисмо желели и какав би требало да буде. А овде у Гимназији „Никола Тесла“највише има ученика са севера Војводине из мултиетничких средина. Сви смо се одлично уклопили и нашли своје место под сунцем. Ускоро ћемо се опростити од ове школе, а онда следе озбиљане припреме за полагање матуре. Паралелно са школским обавезама, одвија се и мој спортски живот. Не пропуштам тренинге. Полажем велике наде да ћу преко спорта успети и финансијски да се осамосталим. А све је почело од прве лопте, од коша где смо се моји другари и ја скупљали.“


Прва кошаркашка лопта „тигар“


Стефан се сећа прве кошаркашке лопте која је била лопта његових родитеља. Његови родитељи су се упознали преко лопте, на игралишту. Чували су је због тога као сувенир њихове љубави:“ Била је пренапумпана и истрошена, домаће марке „тигар“. Добра је била, волели смо да је тапкамо јер је одскакала као луда. А прву кошаркашку лопту ми је је донео Деда Мраз“, смешка се Стефан, марке 'најк'. До сада сам их имао у рукама разних и видим да је сасвим неважно које је марке. Само да не клизи, а све друго није до ње, него до тебе.“

Игралишта и река Тиса


Као и сваког другог дечака, и Стефаново детињство је испуњено сновима и маштањима. Он се пентрао по дрвећу и истезао замишљајући да је један од великих кошаркашких звезда који се 'ладно хвата за обруч коша остајући за тренутак да виси у ваздуху. Знао је да са својим другарима сатима скаче до коша, ломи се у жељи да га дохвати, а кад види да још то не може, онда принесе столицу или цигле да мало „порасте“. То је била та почетна љубавна страст према кошарци која га ни данас не напушта. А он је сигуран да га никад неће ни напустити.


У његовој малој и тихој Чоки, нема више од три игралишта, од та три једно је школско. Било га је на сва три, тражио је друштво с којим ће играти. Поред кошарке волео је и Тису са малом пешчаном плажом где су некада проводили топле, летње дане.


Почетак активног играња


Стефан се од малих ногу бавио спортом: фудбалом, пливањем, каратеом све док се коначно није определио за кошарку. Кошарку је почео да тренира у седмом разреду у Сенти код тренера Марије Живков Нинковић. Тамо га је позвао његов друг Момчило Мучибабић на пробни кошаркашки тренинг. По доласку у Будимпешту, једно краће време, тренер му је био Зденко Ракочевић. Све је то била добра основа за успешно играње кошарке у школској екипи у „Тесли“. За протекле четири године са својим другарима из школе је освојио два трећа и једно прво место на Државном првенству Мађарске.


Узори


Сваки дечак има узоре у успешним људима из различитих области. И свако од њих се идентификује са њима. То је случај и са Стефаном. Кад га питамо о спортским узорима, ниједног тренутка се не двоуми: „Узор ми је од почетка био прослављени југословенски кошаркаш Предраг Даниловић. Од тренутка кад ми је тата показао снимак како погађа тројке и закуцава, постао ми је идол и нисам престајао да гледам видео снимке на којима је он лице уз лице са најбољим кошаркашем свих времена, Мајклом Џорданом. То ме је фасцинирало. Онда су уследили дани и недеље на кошаркашком терену са лоптом, опонашајући претходно виђене потезе и шутеве (три, два, један-погодак!) Наравно, „скидао“ сам потезе и других кошаркаша: Дејан Бодирога, Саша Ђорђевић.“ Он је захвалан и свим својим досадашњим тренерима, а посебно са великом захвалношћу говори о свом садашњем професору и тренеру, Дејану Младеновићу-Декију: „Он ме је научио многим стварима и постао ми је узор. Заиста бих волео да поново сарађујем са њим.“


Планови


Стефан је врлодобар ученик. Пред њим су многи путеви. На многим може да буде успешан, сада треба да изабере свој пут, њему намењен. Његови планови за будућност су везани за Будимпешту. Жели овде да студира, да упише економски факултет на енглеском језику, на катедри за туризам и да настави да се бави кошарком. Предао је, уз мотивационо писмо, документе за стипендију Хунгарикум која се додељује странцима у Мађарској. У јуну очекује резултате. Ако му се посрећи, то ће значити бесплатно школовање и живот у студентском дому. Кошарку ће наставити да игра у мађарском клубу „ТF Budapest“ који стипендира своје играче. Када би остварио планове, значило би то много свима у породици јер ове године, млађи брат уписује средњу школу у Суботици.


Не видим перспективу у својој земљи


Пре него што је дошао у Будимпешту, живео је у северном Банату, у коме се у међувремену ништа није променило: „Моја Чока је остала мирна „ушорена“ у своју успавану свакодневницу у којој се ништа значајно не дешава. Зато млади све више одлазе. Негде сам прочитао да је у Србији за 300% порастао број малигних обољења. Све је то од уранијума и оних бомби којим су нас тукли. А последице се не могу у процентима и бројевима изразити. За који месец завршавам гимназију, не враћа ми се кући. Ни мени ни многим мојим другарима који су дошли из Србије, овде у Српску гимназију. Гугламо по интернету, тражимо факултете и гледамо начине како остати или негде даље отићи. И Тиса се од мог детињства променила. Нема више ни боју, ни песак. Има муља више од свега. Немарни смо према свему што имамо и то ми је жао. Још се моји родитељи сећају да је некада у Тиси било речних рачића. Они живе у чистој води, нема их више код нас. Све негде одлази и нестаје. У Србији је све неизвесно и не видим неку перспективу. Спорт може да ми буде одскочна даска за све даље што бих желео да остварим у животу.“


Верујемо да ће Стефан бити успешан у свему што жели да оствари јер има потенцијал за то. Остаје му да само вредно и упорно ради на томе. Желимо му да, као и до сада, настави да осваја нове животне и кошаркашке трофеје. Срећно Стефане!


Дејан Младеновић: Узоран и као млади човек и као спортиста


Стефан Сујић, момак из Баната, прави Лала који има времена за све, тих и успорен. Међутим, када је најтеже, зна да храбро преузме одговорност и буди се у њему инстикт рођеног стрелца који прецизним шутевима погађа кош противника. Три године је лидерски предводио екипу до медаља. Момак за пример на кога треба да се угледају млађи играчи. Показао је како се треба борити за тим, како представљати себе, школу, и земљу одакле потиче на најбољи могући начин. Прошле године је био проглашен за најбољег играча завршног државног турнира, такозвани МВП. Његова мисија у „Тесли“ се завршава али је и убудуће увек добро дошао на наше тренинге. Желим му сву срећу у даљем школовању и у даљем играчком усавршавању јер ће наставити бављење кошарком у једном клубу у Будимпешти. Било је стварно задовољство радити са њим, одговоран момак на кога се заиста може рачунати у сваком тренутку. Надам се да ћемо и у будућности сарађивати на спортском пољу.

235 views