Портрети: Јована Дудуковић, матурант Српске гимназије „Никола Тесла“

Велика девојка храброг срца

Српска гимназија „Никола Тесла“ у Будимпешти је модерна школска установа која изузетну пажњу посвећује, не само наставном процесу, него и ваннаставним активностима, почевши од културних до спортских. Последњих година њени ученици у спорту освајају златне медаље на Државним првенствима у Мађарској. Веома су успешни у: кошарци, рукомету, одбојци, хокеју, ватерполу, пливању, али и у клизању, мачевању, каратеу и гимнастици. Многи од њих тренирају у школским тимовима и у мађарским клубовима. Велики успеси у екипним спортовима постижу се тимском игром, али и захваљујући изузетним појединцима у њима. Једна од најуспешнијих спортисткиња Српске гимназије у претходне четири године јесте Сомборка Јована Дудуковић (1998).

Први узори су у породици

Дудуковићи су дошли у Сомбор у време ратног вихора 1992. из Карловца (Хрватска). Она с поносом истиче да је рођена у „зеленом“ граду Бачке и да је невидљивим, али снажним нитима везама за њега. Воли дух тог лепог града где су јој родитељи, две сестре, брат, бака, дека и пуно пријатеља. Јована је, као захвално дете, свесна свих одрицања које су њени посвећени родитељи учинили како би подигли своје четворо деце: „Моји родитељи су уложили много времена, пажње и вере у сваког од нас четворо. Не постоје речи којима бих могла да вам опишем колико сам им захвална за све што су учинили за нас.“ С посебном љубављу и захвалношћу говори о својој старијој сестри Владисави која јој је узор и која јој је показала како се воли млађа сестра и како она треба да се односи према млађем брату и сестри. „Све ми је било много лакше јер сам од самог почетка имала старију сестру која је била моја звезда водиља. Крчила је пут испред мене, пробијала лед и давала ми најбоље савете.“ Jована је ту љубав и пажњу старије сестре после преносила на млађу сестру Тамару и брата Алексу. Ликом је, каже, на маму „као пресликана“, а храбра, снажна, издржљива и упорна на оца. О њеној везаности за породицу најбоље говори сама: „Немогуће је описати количину исплаканих суза и величину рупе у грудима коју сам имала сваки пут кад бих одлазила од куће, а исто тако и количину среће којом сам зрачила сваки пут по повратку.“

У спорт ушла као пливачица

Јована је већ као ђак првак основне школе „Никола Вукићевић“, почела да се бави пливањем. У том спорту је научила да сваком успеху претходи веома тежак, систематичан и напоран рад, али и љубав: „Пливање је било мој живот - десет напорних и тешких, али прелепих година“, каже Јована, са задовољством се сећајући својих спортских почетака. На први тренинг ју је одвела бака Љубица која је своју Јовану поносно гледала док сатима плива у базену, а после јој је сушила дугу косу. Обожавала је да плива и никакав напор јој није био тежак јер је уживала у ономе што ради. Први тренер у Сомбору јој је била Ана Репман која ју је научила важним вештинама и чије савете још памти. Љубав према пливању, Јована је пренела и на млађу сестру Тамару и брата Алексу.

Будимпешта није далеко од Сомбора

Сећа се прве посете Будимпешти уочи Божића 2010, имала је само 12 година. Град је блистао у обиљу празничних боја и светлости. И Јованине очи су светлеле од жеље да буде део те бајковите приче. Нарочито су јој се допали мостови. Била је то љубав на први поглед. И све што је тог дана видела, сместило се дубоко у њено срце. Том приликом је купила и прву опрему за пливање, спортски купаћи костим марке „speedo“, какве носе професионалне пливачице. Почела је да сања отворених очију. За Српску школу у Будимпешти је први пут чула од бившег ђака, Немање Катанића који је лепо причао о Гимназији и Јована је пожелела да и сама постане ђак ове школе. Одлука је пала. Доћи и ту наставити школовање! У овај лепи град на Дунаву је дошла са 15 година, 2013, и са надом да ће остварити боље резултате у пливању у великој европској метрополи која је позната по пливачима и ватерполистима, а посебно по врхунској пливачици Katinki Hosszu, која је вишеструка светска првакиња: „Имала сам ту част и задовољство да је лично упознам, будући да смо тренирале у истом клубу „Vasas“.

Прво је уписала припремни или нулти разред како би савладала мађарски језик. Са пуно одговорности је вредно учила овај тешки језик, али и друге предмете, нижући све петице. Тренинге пливања није пропуштала, а они су били понекад и два пута дневно. Свако јутро пре школе је одлазила на базен. Потпуно сама, са урођеним биолошким сатом, нигде није каснила. Поред бројних обавеза у школи и на пливању, није јој било тешко да учествује и на школским приредбама.

Велики преокрет у спортској каријери

Међутим, нашла се у новој средини окружена непознатим људима, помало изгубљена и уплашена. Времена је било све мање, а обавеза све више. На тренинзима је била само једна Американка са којом је могла да разговара на енглеском. Све друге девојке су, или слабо или нерадо говориле енглески. Усамљена у великом граду, са препуно обавеза, чезнула је за својима и за Сомбором. Недостајала јој је љубав, коју је имала у свом родном граду. После четири месеца престала је да одлази на тренинге јер је осећала како је гуши очигледан недостатак пажње и топлине који су, као подстицај, најпотребнији сваком младом бићу: „Нисам била прихваћена и осећала сам се усамљено, будући да сам по цео дан била на тренинзима, а тамо сам мало с ким могла да поделим мисли и емоције. Долазила сам у ђачки дом уморна и недружељубива што није моја природа. Тако се нешто у мени преломило и одлучила сам да престанем да пливам. Али заувек ћу волети тај спорт као успомену на најлепши период мога живота.“ Родитељи су ову тешку одлуку препустили Јовани, мада су жалили што је прекинула тренинге пливања.

Писање као уточиште

То је била прва Јованина важна раскрсница у животу када је требало учинити избор куда кренути и чиме се бавити. Њена силна енергија коју је осећала у себи тражила је да се негде и на неки начин испољи. Дохватила је оловку и папир: „По први пут у животу сам морала сама да донесем животно важну одлуку, без ичије помоћи. Била сам изгубљена и нисам знала начин на који бих могла да избацим то из себе, све док нисам открила да имам страст према писању и да ме оно испуњава. Ставила бих све на папир, и писала и писала све док нисам излила све оно што ми је на души. Пронашла сам мир и спокој у томе и имала сам чудан осећај испуњености. Неки од мојих текстова су објављивани у ђачком листу „Гимназијалац“ и у „Српским недељним новинама“ у Будимпешти.

Три злата и једна бронза у кошарци

Захваљујући директорки СОШИГ-а др Јованки Ластић, после пар месеци и кошаркашког кампа на Копаонику 2014. улази у кошаркашки тим Српске гимназије у Будимпешти. Одмах је заволела тимску игру, атмосферу и дух који је краси. Успеси су се вртоглаво низали један за другим. Са школском кошаркашком екипом Јована је три пута била шампион Мађарске: „Такмичили смо се као једина српска школа у Мађарској, што је био посебан притисак на екипу, али смо три пута освојиле злато и три пута угравирали име наше школе на победнички пехар.“ Прошле године на Државном првенству, које је одржано у Печују, Јована је ушла у најбољи састав, прву петорку такмичења. Ове године, која је уједно и њена последња година у Гимназији , oна је са екипом освојила треће место и бронзану медаљу на Државном првенству, такође у Печују. Као што је у животу захвална породици, у спорту је захвална директорки школе која ју је увела у кошарку, а тренеру Немањи Томашевићу за успехе у том спорту: „Он је човек посвећен свом тренерском позиву и свакој играчици посебно. Био је уз мене од мог првог тренинга и захвална сам му на уложеном труду и свему што ме је научио. Памтићу га и по реченици након освајања три златне и једне бронзане медаље четири године заредом на Државним првенствима Мађарске: 'Свакој владавини дође крај, па тако и нашој'. Њему и свом тиму бих пожелела много среће и успеха у наредним сезонама и да наставе да граде ово што смо годинама стварали.“

На новој животној раскрсници

Ускоро ће крај школске године. Матуранти се припремају за полагање матурских испита. Сигурно ће их, као од шале, положити са одличним успехом. Иза ње је једно велико и вредно искуство. Јована је захвална свим професорима, васпитачима, а посебно Српској самоуправи у Мађарској која је препознала њене вредности и у четвртој години јој доделила стипендију: „Срећна и задовољна напуштам ову школу са којом сам остварила највеће успехе у учењу и у спорту.“ Пред њом је нови животни избор. На првом месту су јој студије у Будимпешти. Одлучила је да упише економски факултет (Gazdásaági Egyetem) на катедри за туризам. Аплицирала је и за Хунгарикум стипендију коју Мађарска додељује страним студентима.

А уз факултет који јој је први на листи приоритета наредних година, верујемо да ће наћи времена и енергије да настави да се бави спортом. И да чита и пише.

Велика девојка

Јована је једна од највиших девојака у школи. Прави горштачки тип, кордунашко-личког порекла, потпуно природна, дуге покупљене косе у реп, крупноока, очију црних, насмејана, висока, румена и паметна. И као таква, обрела се на тлу бившег Панонског мора да у њему остави свој запис, свој аутентични траг.

Наслов текста се сам исписао: Велика девојка. Тако је Јовану Дудуковић назвала директорка ђачког дома „Никола Тесла“ Јулијана Которчевић где је Јована пет година била питомац, од припремног до матурског разреда. Тако ју је назвала јер је не само стасом, него је у најбољем смислу и сваком погледу, баш „велика девојка“. Она је зрела и одговорна. У њу се можете поуздати. Природа јој је подарила спортски дух и борбеност који ни за нијансу није нарушио њену девојачку женственост. Све време разговора осмех joj није силазио с лица док нам је причала о својој породици, пливању, кошарци и књижевности. То су њене животне љубави. Оне чине Јованин живот. Све што ради, ради са уживањем и љубављу што је сигуран пут до успеха и до дела којима заборав не може ништа.

Спортисткиња године Сомбора

Јованини највећи успеси у пливању су остварени са јуниорском репрезентацијом Србије на такмичењима у Сплиту, 2012. године, а затим исте године у Крању за репрезентацију Војводине. Такмичила се у категорији 50, 100, 200 метара прсно и краул. Те године је у Сомбору била проглашена за спортисткињу године.

Сомборци у Будимпешти

Поред Јоване, у Српској гиманзији тренутно из Сомбора су Саша Голић, Вања Хари (матуранти), Никола Благојевић (11. разред), браћа Теодор и Тимотеј Тричковић (11. и 9. разред) и Милан Вукићевић и Марија Николић (девети разред), али је и у претходним годинама било доста Сомбораца и вероватно ће ученици из овог града, нарочито после успеха њихових суграђана, међу којима је и Јована, и даље долазити на школовање у Будимпешту.