Search
  • Славица Зељковић

Ученик Српске гимназије Ведран Богешић капитен шампиона Мађарске

Хокеј као начин живота


Српска гимназија „Никола Тесла“ је општа гимназија, али по успеху њених ученика у разним спортовима, могла би се назвати и спортском. Између осталих имала је неколико ученика који су били одлични хокејаши. Ново име у овом спорту је Ведран Богешић (2001) из Суботице који је одличан ученик десетог разреда Гимназије и игра хокеј у будимпештанском MAC-у. Повод за разговор с њим је освајање првог места у Мађарској, у категорији до 18 година. Поред Ведрана, у тиму је још један ученик из Српске школе, Марко Чолак, али је Ведран капитен, што је посебно признање и част. Међутим, то није једини спорт у ком је Ведран успешан. Са фудбалском екипом школе је прошле године освојио друго место на школској олимпијади у Будимпешти.

У породици три генерације спортиста


Ведран потиче из спортске породице на коју је поносан. Његова бака и отац су се бавили стрељаштвом, а мајка одбојком. Отац је у стрељаштву био вишеструки првак Југославије, двоструки првак и једном вицешампион Балкана: „Моји родитељи су ми пружили најбоље услове за одрастање и образовање уз обавезно бављење спортом. Из тог разлога су подржали моју жељу да дођем у Будимпешту, упишем ову школу и играм хокеј. Због хокеја сам већ у осмом разреду дошао у Српску школу у Будимпешти.“

Хокејашку каријеру је започео у родном месту Суботици: „Овај спорт сам изабрао тако што сам у првом разреду основне школе ишао често на клизање и много ми се допало, па сам на позив тадашњег тренера клуба, Зорана Јарамазовића, дошао на први тренинг. На почетку ми је било тешко да се навикнем али сам те проблеме брзо пребродио.“

За њега су подршка породице и пријатеља кључни разлог због којег је постао хокејаш. Он је свакодневно ишао из Суботице у Сегедин на тренинге јер је тамо имао боље услове за рад и напредовање: „За Сегедин сам играо пет година. Било ми је понекада тешко јер је требало ускладити обавезе у школи и у спорту, а путовање је ипак узимало доста времена.“ Ведран има старију сестру Теодору која студира Фитофармацију на Пољопривредном факултету у Новом Саду и две баке, Емилију и Вукосаву које је научио да користе интернет, да би гледале утакмице. „То их чини поносним и не пропуштају ниједно такмичење. Они су ми виртуална подршка“, смешка се Ведран задовољно.


У спорту се стичу прави пријатељи


Спортска пријатељства су једна од најснажнијих међу младим људима и у индивидуалним, а посебно у екипним спортовима. Она се кале у борби за успех на првенственим утакмицама и међународним турнирима. Заједно се славе победе и тугује због пораза. Ведран је то одлично осетио и у досадашњој каријери: „Стицање пријатеља је нешто драгоцено у животу сваког човека. Мислим да су пријатељства једна од најлепших страна спорта, посебно екипних. Од тима смо створили јединствену целину, да не буде више групица него да све радимо заједно. У хокеју можемо само тако остварити велике успехе, не може то уместо екипе да оствари појединац, ма колико добар био.

Велики успеси већ на почетку каријере


Природно је да свако од нас у најдубљем сећању чува своје успехе, најлепше тренутке. Када питамо Ведрана за њих он одговара: „Не могу се определити само за један тренутак, било их је више који су ми остали у сећању као најлепши. Први такав доживљај је сигурно мој први наступ за репрезентацију Мађарске у Аустрији на турниру за играче до 15 година. На том турниру смо освојили прво место победивши у финалу домаћина. Успех је за мене био још драгоценији јер су ме у финалној утакмици прогласили најбољим играчем и најбољим беком турнира. У лепом сећању су ми остали и турнири у Летонији, Канади, Француској, Пољској. Ипак, сада се највише поносим тиме што сам ове године, 19. марта, на Kisstadionu, са својом екипом у категорији до 18 година постао шампион Мађарске. Победили смо екипу из Секешфехервара у финалу са резултатом 4:1. „Ведран није могао да игра у финалној утакмици због прелома палца леве руке, али је своје пријатеље из тима бодрио са клупе. То му је било тешко искуство јер је желео да буде на терену и дâ свој максимум. „Веома сам поносан на своју екипу јер смо целе сезоне пуно радили да бисмо могли остварити овај успех. Уопште није био леп осећај бити на клупи са тренерима и бити у таквој ситуацији да не могу ући на терен, али ми је једино преостало да навијам и морално подржавам екипу. Због повреде руке, нажалост, пропуштам и светско првенство у Украјини, али то је део спорта“, каже овај крупнооки, лепи дечак који је у туђем свету прерано сазрео. Поред другова у клубу и на терену, Ведран има и у публици своје пријатеље: „Моји најближи другари често долазе на утакмице да ме подрже. Пресрећан сам због тога и то ми даје додатну енергију. Буде понекада и девојака из Гимназије, каже Ведран не кријући да је заљубљен.“

У олимпијском граду Ванкуверу


Управо зато што је спорт изабрао као неодвојив део свог живота, Ведран не пропушта тренинге. Док се други одмарају од напорне наставе, он се после кратке паузе, спрема за тренинг. Због спорта и другова у клубу мађарски језик је научио скоро на матерњем нивоу. Врло је сконцентрисан, смирен, промишљен. Њега красе атрибути правог спортисте: дисциплина, истрајност и борбеност.



До сада никад није пожелео да одустане јер снажно се везао за спорт и зато што му је хокеј постао начин живљења: „Наравно, понекад ми је потребан одмор од силних тренинга и утакмица, али никад не бих престао да тренирам.“ Гледано са стране, једна од лепших страна спорта су и честа путовања. Ведран је за кратко време, захваљујући спорту, био у многим земљама о којима млади маштају. Међутим, тамо има мало времена за упознавање са њиховим културним споменицима или природним лепотама, јер је све подређено такмичењу: „Кад набрајам државе у којима сам био са клубом, морам да кажем да врло често, мало имамо прилике да туристички упознамо те лепе градове. Наша посета се своди на одлазак у халу где играмо, а ако имамо времена, онда је „шетња градом“, врста кондиционог тренинга. Е, то ми је жао, али се надам да ће и то време доћи да могу и туристички да уживам у лепоти света. Имам једну посебно лепу успомену када смо путовали у Ванкувер, 2015. године. Обишли смо Олимпијски град (Richmond Olimpic Oval) где је одржана Зимска олимпијада 2010. године.“


Слободног времена је јако мало


Да би био успешан и у школи и у спорту, ученик мора да буде, пре свега одлично организован. „Своје време морам лепо распоредити зато што га немам пуно. Недељно понекад имам само један дан одмора од тренинга и тај ми служи за опуштање и да научим оно што нисам стигао. Понекад недељно имам 2-3 утакмице, а осталим данима по два или три тренинга. У школи сам увек до три сата тако распоредим време да имам отприлике сат-два слободног за дружење и учење. Доста ми помаже и та чињеница да у школи толеришу моје изостанке јер постижем одличан успех.“ За све то је најважнија психичка припремљеност посебно пред важна такмичења. У тим тренуцима он воли да се одвоји и да буде сам, да слуша музику и размишља о добрим и позитивним стварима. Музика га смирује, углавном слуша реп, а омиљени репер му је Eminem. Поред музике опушта се уз акционе филмове.

За почетак знам шта нећу


Ведран је веома задовољан условима у Српској гимназији и ђачком дому у коме живи. Он каже да су му и школа и дом много пружили. За њега је школовање у Будимпешти једно изванредно искуство. Он није једини Суботичанин у школи. Ту су још и: Ања и Алекса Панић, Клаудија Салма, Филип Иланковић, Лазар Илић, Милош Филиповић, Марко Ђупић, Анита Планић, Видак Андрић, Иван Неорчић, Филип Вуксан, Давид Дер, Марко Родић, Миона Мејић, Тара Буквић, Милена Прчић, Анђела Гомкете, Филип Леденски. Али поред њих је стекао и много нових пријатеља. Он учествује на школским приредбама и посебно истиче учешће у пројекту „Теслини изуми“. Ужива у екскурзијама са другарима из школе на којима се увек лепо проведе. О плановима за „после школе“ каже: „Преостале су ми две године до завршетка Гимназије када ћу морати да одлучим шта ћу даље. Хокеј као спорт је најразвијенији у Канади, Русији и у Скандинавским земљама. Тренери пласирају своје играче даље ако су добри и ако и имају шансе. Још увек не знам где ћу наставити своју хокејашку каријеру и школовање. С обзиром да имам мађарско држављанство, покушаћу да упишем овде у Будимпешти Факултет за физичку културу. Не могу ни да замислим неки статичан, канцеларијски посао. За почетак, знам шта сигурно не волим. „Јако је важно у животу да човек зна шта неће, јер ће онда лакше доћи до онога шта хоће. Верујемо да ће Ведран врло брзо доћи до онога шта ће у блиској перспективи да ради у животу и да ће га и даље водити његов спортски, хокејашки мото: „Не, није ме лако срушити!“

Сви хокејаши Српске гимназије


Српска гимназија има много успешних ученика и спортиста готово у свим спортовима. Ово је прилика да се подсетимо на хокејаше:


Андреј Цвик, Иван Анић, Урош Бјелогрлић, Милан Бјелогрлић, Павле Подунавац, Мирко Марковић и Мирко Ђумић су трентно играчи сениорске екипе „Црвене Звезде“ из Београда, а Никола Ђурђев је тренутно играч КМХ из Будимпеште.

Хокеј на леду, или само хокеј (енгл. hockey), је олимпијски екипни спорт који се игра на леденим површинама. Играчи се крећу помоћу клизаљки постижући брзине и до 40 км/сат што хокеј сврстава у категорију најдинамичнијих и најбржих екипних спортова. У игри учествују две екипе са по 6 играча (од којих је један голман), а циљ игре је погодити противнички гол плочицом од тврде гуме која се зове пак (енгл. puck). Играчи паком управљају дугачком палицом која је закривљена на доњем делу. Утакмице трају укупно 60 минута, подељено на три сегмента, (трећине), по 20 минута. Терен је правоугаоног облика димензија 60, 96 х 25, 90 метара, са заобљеним угловима. Гол је метални оквир, висине 122 cm и ширине 183 cm, са мрежом. Због велике динамичности која одликује хокеј на леду играчи користе специјалну опрему која олакшава игру и штити играче од тежих повреда. Као место настанка модерног хокеја на леду сматра се Монтреал у којем је 3. марта 1875. године одиграна прва хокејска утакмица у затвореном простору. Женски хокеј на леду почео је да се развија паралелно са мушким већ крајем 19. века.

Сви Ведранови тренери


Поред захвалности коју гаји према породици због подршке у спорту, Ведран је веома захвалан и својим тренерима од којих је много научио. „Зоран Јарамазовић ми је био први тренер у Суботици, затим Рашид Шемсединовић, легенда југословенског хокеја, ми је био други тренер и код њега сам највише напредовао. У Мађарском клубу MAC ми je прво тренер био Tokaji Viktor, а садашњи тренери су ми Kangyal Balazs i Marton Tibor код којих сам у овој средини одлично напредовао. Са овим тренерима сам ове сезоне освојио прво место у Мађарској лиги“.

49 views