Бојана Мишулић, матурант Српске гимназије „Никола Тесла“

Добила сам дарове да их делим

Тог поподнева, лаганом шетњом уз ћаскање, Бојана и ја смо се упутиле од Ђачког дома „Никола Тесла“ до Трга Франц Листа. Бојана Мишулић је матурант у Српској гимназији у Будимпешти. Ту је четири године, ја нешто краће па сам уживала да ми она буде водич. Видим да познаје сваки кутак Пеште, сваки паркић и здање и да се осећа и сналази у овом граду као „свој на своме“. Упутиле смо се у априлски дан, у време младог зеленила, у време цветања првих лала, да сумирамо њене утиске о школовању у Будимпешти, да забележимо једну ђачку причу. Нађемо месташце ушушкано под граном тек олисталог платана између споменика Ади Ендрију и Францу Листу. Топла поетска слика између песника модерног мађарског песништва и композитора и пијанисте највећег у свом времену. Поручујемо лимунаду, она са укусом зове а ја менте. Посматрам јој бледо лице са прозирно зеленим очима, коса скупљена у разбарушену пунђицу коју придржавају уместо рајфа сунчане наочаре, ленонке. И док причамо у округлим прозорчићима њених наочара огледају се трептаји живописног трга у коме све врви од живота и пролећа. Осмех је пролепшава. И све време не силази са њеног лица.

Овај разговор има важан повод. Бојана је одличан ученик Гимназије, музичар, спортиста, уредник школског листа „Гимназијалац“. Кажем јој на почетку да неће то бити класичан интервју, него једна цртица, једна нотица о девојчици која је управо у овом граду постала девојка. У граду у коме сам се и ја неким путевима Господњим нашла, ја да свој професионални пут довршим, а Бојана да га тек започне. Њена је одлука да се не враћа у Србију, него да настави да студира у Будимпешти. Тако се потврђује да је живот непоновљиво чудо и сваки за себе један нов свемир.

Бојана је из Новог Сада. Тамо је завршила Основну школу „Светозар Марковић Тоза“. Паралелно са Основном школом је похађала музичку школу „Јосип Славенски“, одсек клавира. Заволела је свет музике, своје професоре клавира: Валерију Новаков, Николу Радаковића и Сару Ђаћић који су, свако на свој посебан начин, допринели за развијање Бојаниних дарова, вештине свирања.

Није јој тешко падало да код куће вежба на мамином пијанину, да сатима вежба, али и да у томе проналази смисао и радост. Ништа тако као музика нема магичну моћ. Она је универзални светски језик. За почетак нашег разговора сећа се једног од најдражих наступа: „Имала сам пуно јавних часова, али ми је посебан по узбуђењу био соло концерт у новосадској синагоги. Синагога је због акустике и монументалне унутрашњости изузетно популарно место и поред тога што је молитвени храм, она се користи и као концертна дворана. Била сам врло поносна на громогласни аплауз који је уследио по завршетку концерта. Други мој наступ кога се радо сећам, био је са хором Музичке школе, у Земуну. Ту смо освојили прво место са професорком Љиљаном Стојменовић. То су две успомене које ме увек озаре. Ја сам у тој школи стекла много пријатеља. Тамо су добре вибрације. И у једној и у другој школи сам била одлична ученица. После у Гимназији са професорком Оливером Мунишић сам наступала на бројним школским приредбама у хору и увек изнова имала оно трептаво узбуђење које ми доноси музика.“

Како си се обрела у Будимпешти и у Српској гимназији?

„Моја мама је професор на Грађевинском факултету у Новом Саду и она као педагог као и мој отац, умели су, из сенке, да пласирају информације које би добро дошле мени и мојој старијој сестри Миљани. Нису нам ништа наметали али су некако вешто размицали пред нама видике. И тако се десило и са опредељењем за ову Гимназију. Прво је мама рекла да има сазнање да је школа добра и да би требало размислити о даљој будућности. После сам и сама прикупљала информације и донела одлуку. И ни једног тренутка се нисам покајала. Био је то мој велики корак. Отиснути се од родитеља у други град у другу државу. Срећом, од малих ногу сам учила енглески и знала сам да ћу за почетак тако моћи да се сналазим док не савладам мађарски. Али млади људи свугде у свету имају свој начин повезивања и ни једног момента се нисам осећала усамљено. Знала сам да су моји уз мене ма где била. Током протекле четири године била сам одличан ученик, једино што сам клавир заменила гитаром. Без музике нисам могла. Вртела сам неке мелодије, тражила сам ритам свог срца. Сама сам научила да свирам гитару. И тако, уз свирку кад год имамо времена, моје друштво је ту. Свирамо и певамо и имамо одличан провод. Зато ја познајем све ове лепе кутке које сам Вам успут показала. На многим овим клупама с пролећа смо се, уз музику, дружили.“

Поред музике, твоја друга велика љубав је спорт

„Љубав према спорту су ми пренели родитељи који су се такође бавили спортом. Мама је била рукометашица, а тата је и данас дан активан у многим спортовима од стоног тениса, шаха до фудбала. Он ме је опет, на један дискретан начин, научио да спорт није само трчање за лоптом, него да он помера физичке и духовне границе. Знао је да ми да прави савет кад год је то било потребно, кад ме види забринуту, неснађену или незадовољну. Почела сам да тренирам кошарку од своје десете године. Играла сам најпре у клубу Кадети, затим за Женску Кошаркашку Академију „Марија Вебер.“ И мојим тренерима сам захвална: Селени Павловић Несторовић, Дејани Цвјетан и наравно гимназијском тренеру Немањи Томашевићу са којим смо освојили три златне медаље и једну бронзану на Државним такмичењима у Мађарској. Поред кошарке, волим готово све спортове. Скијам, возим сноуборд и у свему томе уживам. Спорт ме је научио радној дисциплини и упорности, посвећености постављеном циљу. Волим ту динамику, енергију коју носи спорт, волим изазове и у њему све то налазим. У спорту мораш да будеш посебна индивидуа, али и да будеш тимски играч. Ту свако има свој задатак и надређени и подређени.“

Како си се прилагодила животу у ђачком дому?

„Мени ништа није тешко пало. Лако се уклапам и добро организујем. Не постоји нерешив задатак. Једино сам мало жалила због тога што ту нисам имала могућности да свирам клавир, али сам га ето заменила гитаром, дирке за жице. Да тога није било, можда не бих научила да свирам гитару. Све има своје зашто. Али ћу се поново вратити клавиру кад тад. У дому се брже сазрева, неприметно одрастеш преко ситница које мораш сам да савладаш. Васпитачи су ту ако затреба нешто да те саслушају, посаветују, усмере. Научиш да све друго мораш сам и не пада ми то тешко. Захваљујући животу у дому, упознала сам боље људе. Можда је живот у дому допринео да се определим за студије психологије на Универзитету „Етвеш Лоранд“у Будимпешти.“

Ове године си била главна уредница школског листа „Гимназијалац“, каква су ти искуства на литерарном пољу?

„Увек сам нешто „пискарала“. Није ми далеко ни тешко изражавање, ни усмено ни писмено. То вероватно зависи од света који носиш у себи. Од насељености тог света мислима и осећањима. Писала сам за Гимназијалац и када је уредница била Анђела Теслић. После, када сам ја наставила да то радим, научила сам да разликујем ко пише по задатку а ко из страсти. Окупила сам моје сараднике око лепе осе, око нашег листа. Пуно сам имала идеја како га учинити другачијим, бољим, како му дати једну аутентичну црту. Чини ми се да сам делимично успела. Преостало је да изађе још

један број у јуну. И он се полако пише сам од себе. Пуне му се странице свакодневним збивањима у нашој школи и дому. Уз мало труда и креативног рада када се све то обједини и удружи, ево нама новог броја. Леп је осећај када изађе из штампе и када га по учионицама делимо нашим другарима. Ускоро ћу да одем, неко други ће да преузме рад на њему и даће му свој печат.

Разговор се примицао крају. Чинило ми се да је одувек знам да ме на некога подсећа блиског и драгог. Растале смо се на Андраши булевару. Претрчавала сам пут јурећи за жутом четворком. У лету су нам остале руке. Махале смо једна другој. Она пође својим путем, а ја својим. Сетила сам се да тако светле, прозирне и зелене очи има моја кћерка тамо негде далеко на другом континенту где се, попут Бојане, бори за своје место под сунцем.

Обећале смо једна другој: „Опет ћемо се овде једном наћи, на овом месту код песника ових стихова.

„Љубљена, љубав је мучна:

Каткад јој замру чар и занос,

Ал, веруј ми, то је једино

Наше добро: стварност