Прва самостална изложба Марије Попов

Оловком ухваћени тренуци

„Лице,то је цвет на тој биљци која се зове човек.... Откако знам за себе, човеково лице је за мене најјаче осветљени и најпривлачнији делић света који ме окружује.“

Иво Андрић

Марија Попов, ученица једанаестог разреда Српске гимназије „Никола Тесла“ недавно је имала своју прву самосталну изложбу портрета у галерији Дома културе у Србобрану. Била је то лепа прилика да се са Маријиним радом упознају многи који воле уметност, али да преко њеног рада боље упознају и Марију. Љубав према сликарству негује још од малена, а за то је најзаслужнији њен деда, од ког је наследила сликарски ген. Сваки слободан тренутак користи да би нешто нацртала. Папир и оловка су увек ту негде када пожели да пренесе неку импресију, да нешто забележи на свој начин. Инспирација има много и мотива за сликање, али Марију највише занима људско лице. Поред дара да их представи реално, она успева да ухвати ону занимљивост, онај израз који говори о карактеру. Сваки човек је индивидуа за себе и сваки има нешто посебно што га у лицу одаје или што више говори о њему. Лице може бити озбиљно, насмејано, уплашено, напето, заводљиво... Све су то нијансе у широком спектру посматрања. Марија каже: „Важно је избећи стереотипе, уживати у стваралачкој слободи и онда је све узбудљиво и непоновљиво. Сликање је ухваћен трен. Свакако да је то сложен и интерактиван чин. Из огромног избора и слободе, рађа се одабрани лик, полако излази на светло дана и наставља да живи нови живот. Много мојих радова сам поклонила, неке сам урамила или их чувам у корицама мапа у мојој галерији ликова. Сваки портрет ми је успомена на тренутке док је настајао. Радим их уживо, посматрајући лице, понекада, пак, сасвим из маште или са фотографије. И фотографију као запис волим. Она најверније копира стварност и време преноси у дводимензионални простор.“

Њени професори, Изабела Борза и Милан Ђурић су запазили Маријин таленат и ангажовали су је на различитим пројектима. У ликовној секцији школе ангажована је на изради сценографије и декорације за школске приредбе. Учествовала је у заједничком раду са другим ученицима на изради иконе Ћирила и Методија. Њен стрип „Никола Тесла и Томас Едисон у рату струја“ награђен је на манифестацији „Дани Николе Тесле“. Радила је идејно решење плаката за пантљике, затим плакат за Матицу српску, за изложбу поводом хуманитарног бала у Гимназији пре две године... Њени другари радо гледају како се Марија предаје својој страсти цртања и како из безброј потеза оловком настаје нечије лице. Она често портретише своје друштво из школе, чланове своје породице, рођаке али и друга, њој занимљива лица из света уметности, културе и естраде.

Она је свесна коренова свог талента: „Дар сам добила од деде, маминог оца, Стевана Нићина који је сликар аматер. Мој деда је пољопривредник, али сву своју љубав према земљи, салашима, багремовим шумарцима или нежним брезама је изразио кроз боје на сликарском платну. Од њега сам научила о топлим и хланим бојама, да је црна, одсуство светлости, бела комбинација свих боја видљивог спектра, учио ме је о игри светлости на слици, о перспективи и како дочарати оно што је далеко. Јако сам му захвална на свему. Прве књиге из сликарства и историје уметности сам добила од њега. Он се ангажовао и око ове изложбе. Редовно ми је, с поносом, јављао да је изложба била лепо посећена, чак и последњег дана када је дошао по цртеже да их носи. На летњем распусту уз њега почињем да радим пејзаже, да експериментишем и у другим техникама. До сада сам била углавном самоука, повремено сам пратила часове цртања на Јутјубу, али сматрам да треба још пуно да учим. Планирам да код академског сликара, Светозара Каћанског-Батуке , узимам часове цртања и сликања.“

Марија је везана за своју породицу. Има брата Бојана, сестре, Јелену и Милицу. У Будимпешту је дошла у осмом разреду, солидно је научила мађарски језик а редовно учи и немачки. Још није одлучила на који ће факултет, да ли се враћа у Србију или остаје у Будимпешти. Желела би да упише Уметничку академију али се гласно пита да ли се од уметности може живети. Подсетили смо се Андрићевих мисли из приповетке „Аска и вук“: „Уметност је, говорила је мајка, несигуран позив који нит храни нит брани онога ко му се ода. Пут уметности уопште је неизвестан, варљив и тежак...“

Лепо је видети некога ко је као Марија, млад, али одлучан да дубоко промисли о свом животном позиву и донесе реалну одлуку. Она каже: „Ма чиме се бавила у животу, ја ћу наставити да сликам јер ме то потпуно испуњава и у томе налазим задовољство и душевни мир.“ Марија већ сада планира другу изложбу следеће године. Каже да су је охрабрили њени професори а и похвалне критике србобранског академског сликара Саве Трифуновића који је и отворио њену прву изложбу: „Била сам врло срећна што ми се један од снова обистинио када је отворена изложба на коју је дошло пуно, мени драгих људи. То ми је била подршка и знак да верују у мене. Атмосфера је била свечана и посебна. Била сам узбуђена док су професионални сликари говорили о оном шта ја радим и давали своју оцену. То ме неће узохолити, напротив, то ми даје крила да наставим у том правцу свој лет.“

Главни организатор културних активности Дома културе, Божанa Стојковић је отворила изложбу. На отварању су свирали ученици музичке школе „Кос и кокос“, Наташа Живковић је говорила пригодну песму Ђорђа Балашевића „Досликаћу портрет живота свог,“ а медији су пажљиво испратили овај културни догађај: „Хвала свима. Све то ме обавезује да још упорније наставим. И што је најважније, поред свих обавеза у школи, ја нађем своје тренутке у којима се опуштам уз ову врсту хобија. Бележим оне лепе, несвакидашње тренутке који се пробијају кроз време и чувам их од заборава“, рекла нам је Марија на крају разговора.

Срећно, Марија! Желимо да као човек и сликар, најбоље што можеш исликаш „портрет живота свог.“