Search
  • Славица Зељковић

Будимпешта - драгоцено искуство


В - вера

А - амбиција

С - срећа

И - искреност

Л - лојалност

И - издвајање

Ј - једноставност

Е - емотивност



Ово је списак најважнијих особина Василија Мићића, онако како он себе види. Написао их је као акростих свог имена.


Ни мало није премишљао када је уз свако слово свог имена изговорио неку своју карактерну особину. Очигледно да је сам свој одличан познавалац и супервизор. Идеја да пишемо причицу играјући се, била је Василијева. Каже: „Хајде, да почнемо несвакидашње! То ми се свиђа јер кроз игру настају најлепше ствари. Нека буде необично. На пример, ако пишемо уз свако слово мог имена по једну особину, добићемо посебну азбуку. Јер име одражава наш карактер, склоности и темперамент, по оној старој латинској „Nomen est omen“. Као што сваки човек има различите црте на свом длану где му је, кажу, записано све, тако и наша имена одређују наше место у унивезуму.

Василије Мићић је матурант Српске школе у Будимпешти, дошао из Херцег Новог, града у коме цветају нежно жуте мимозе. За оба града нашао је место у срцу. Каже да свој долазак овде доживљава као корак који ће му обележити даљи пут. Као што је Будимпешта препуна разних култура и народа, тако је и Херцег Нови град где су се сједињавале и сударале различите културе: „Видео сам и дивио се монументалној и раскошној архитектури Будимпеште, а Херцег Нови је мали приморски градић пун зеленила, уских улица и степеница где свако степениште има своје име и своју причу. Град песника за који је Иво Андрић говорио да се у њему магија увек може изнова доживети. Све је различито, сем лепоте једног и другог. И све је неупоредиво и непоновљиво.“


Гледам га како онако скромно и озбиљно прича као да држи лирску беседу искрено и дубоко надахнут свим оним што је овде доживео.


Већ по завршетку основне школе, он се отиснуо у бели свет, можда преранео, али, како каже један стари хит: „Све је лако кад си млад“. Четири године су брзо прошле. Василије планира да после гимназије упише Филолошки факултет у Београду. То га за сада привлачи, а после, видеће шта ће и куда ће.


Причамо на Тргу ружа. Преко пута је Српске гимназија. Последње звоно након седмог часа је прошло. Ретко који ученик отвара велика дрвена врата школе. Сви су већ отишли у дом, на спорт или у шетњу. Априлско сунце нам благо греје лица. Трепере сенке дрвећа док причамо неиспричану причу о једном дечаку који је овде на овом месту научио пуно лепих и важних лекција. Коса црна, густа, зачешљана уназад као некад код Џемс Дина, очи тамне и дубоке. На лицу осмех поиграва док се сећа себе некадашњег.

„Еј, мало ли је? Доћи овамо сам без игде икога свога, са само 14 година оставити своју породицу и наћи се у непознатом где је ваљало јачати своју вертикалу, отворити четвере очи, а проблеме сам решавати. Нема ни тате ни маме. И научити да је човек ипак сам, ма с ким био. И тако рано то научити, у младим данима. Уздати се у Бога и у себе.“

Осећам у свему што ми каже ону фину емоцију младости и чистоте и чекам тренутак да му то и кажем. Лепе вибрације свугде око нас. Сат цркве Свете Елизабете избија садашње време. Звонки метални гонгови одбројавају четири пута. Као распухнути, голубови у јатима одлећу са високих торњева у плаветнило неба, у паперјасте облачиће.

„За мене је боравак у Будимпешти једно драгоцено искуство које ће ми добро доћи за живот. Било је то потребно мојој души. Успео сам да будем све ове године одличан ђак и имао сам времена и за драмску секцију и за писање за наш „Гимназијалац“, за такмичења у рецитовању, за дружење. Надвладао сам, чини ми се, све изазове, странпутице, конфликте, укротио своју импулсивност, свео своју меланхолију на подношљиву меру. А много тога је било уплетеног, замршеног, закукуљеног. Схватио сам да школовање напросто, није само учење, усвајање знања, него рад на особинама и подизање властите одговорности за све што урадимо. За школу ме вежу дивна пријатељства, сећање на екскурзије, на школске приредбе, на драмске наступе, на поједине професоре. Честа тема мојих размишљања је била она о смислу живота, о духовности која је сваком човеку неопходна. Волим књижевност, верујем у књиге. Обогатио сам се читањем и за цео живот га заволео. Има једна невелика по обиму књига, а велика по значају за многе читаоце. То је књига „Мали принц“ Сент Егзиперија која нас учи да човек само срцем добро види и да се суштина очима не да сагледати. Или онај прелеп део који нас учи вери и нади а тако је једноставно речен. „Ако волиш један цвет који се налази на некој планети, онда је пријатно ноћу посматрати небо. Тада су све звезде расцветане.“ Мени се догодио овај град и ова школа. Имао сам своју звезду водиљу. Tрагао за својим могућностима и то ме је негде јачало и учвршћивало. Доживео сам овде више радости него што сам очекивао. То је благослов.


И ништа није случајно као ни име које носимо. Преда мном је једно ново путовање. Дуго још морам да корачам. А циљ је тамо негде. Растајемо се. Журим да запишем утиске. Гледам како ми замиче са пуним ранцем књига. Ових дана су матурски испити. Треба све поновити и сабрати се за још један задатак. Заборавих да му кажем да се дивим том полету коју има младост. А није ни важно. Зна он то, и обилно користи благодати које су му дате. Само храбро Василије, и срећа ће бити с тобом, ма где био!

Василијево тумачење сопственог акростиха

Вера: Вера је дубоко у нама. Лично верујем у Бога. Верујем и у Човека. Бог је искра у разним облицима и својим знацима обележава мој животни пут.

Амбиције: Одличне слуге а лоши господари. Не смеју да нас прерасту и да нам живот мраче. Имам их, али мислим да су под контролом.

Срећа: Ми срећи дајемо име. Она је у другима и у малим стварима и онолико вреди колико друге усрећујемо.

Искреност: Блиска је истини. Понекада се крије у обманама, а гола је кобна.

Лојалност: Посебна врста привржености. То је једна врста уточишта у некоме.

Издвајање: Сви желе да су на неки начин посебни да се издвоје по нечему. Не желим да будем сувишна карика нечему што се котрља.

Једноставност: Најлепша су наједноставнија решења, а понекада је до њих тешко доћи.

Емотивност: Моја најизражајнија особина. Носе ме осећања. Понекада помислим да ми је тешко да јој нађем меру.

186 views