Search
  • Драгомир Дујмов

Прослављено четврт века постојања самосталне Српске школе у Будимпешти


Дан 16. новембар, када се прославља пренос моштију Светог Ђорђа, дуго ће остати у сећању ученика и просветара Српског забавишта, основне школе, гимназије, колегијума и библиотеке „Никола Тесла” у Будимпешти. Наиме, тога дана се свечано обележила 25. годишњица постојања самосталне српске школе на Тргу ружа. Тај датум је уједно био и дан предаје новог, проширеног дела школског комплекса који је у потпуности финансирала влада Мађарске.


У новој, пространој аули окупио се велики број званица, радника и ђака наше школе. Свечаност је почела интонацијом мађарске и српске националне химне у извођењу гимназијског хора под диригентском палицом пофесорке Оливере Мунишић. Потом су часни оци о. Никола Почуча, парох калашки, о. Радован Савић, парох ловрански и ђакон Зоран Живић обавили призивање Светог Духа и молебан за ученике и просветаре српске школе и осветили нови део зграде наше васпитно-образовне институције.

Приредба је настављена вокалним извођењем мађарске и српске народне песме у интерпретацији наших ученица основне школе. Затим је уследила симболична размена хлеба и погаче украшених врпцама националних боја мађарске и српске тробојке да би се та лепа сценска игра завршила колом, симболом заједништва. Овај део програма осмислила је и увежбала професорица Зорица Јурковић Ембер. Изнад сцене преплитали су се мађарски и српски триколори који су спојени са приказом народног мотива са два голуба који размењују пољубац. Лепа декорација је рад професорице Изабеле Борзе.

Потом су на сцену ступили Милош Јакшић, Сања Вуковић и Лена Ембер изговарајући речи добродошлице на српском и мађарском језику.


Водитељи програма, гимназијалка Бојана Младеновић и професор Митар Кркељић, на оба језика су поздравили окупљене. Срдачно су поздравили Миклоша Шолтеса, државног секретара Министарства за хумане ресурсе (Државног секретаријата за верска питања и односе са заједницама националних мањина и цивилним организацијама) и Младена Шарчевића, министра Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, Иштвана Пастора, председника Скупштине Аутономне покрајине Војводине, Љубомира Алексова, заступника српске мањине, Тамаша Сианоса, заступника грчке мањине и Симеона Варгу, заступника бугарске мањине у мађарском парламенту, те Веру Пејић Сутор, председницу Самоуправе Срба у Мађарској. Затим су поздравне речи упућене др Атили Пинтеру, амбасадору Мађарске у Београду, Барбари Авдаловић, в.д. aмбасадора Републике Србије у Будимпешти, Александру Моштроколу, амбасадору Републике Црне Горе у Бидимпешти као и представницима бројних српских, бугарских, словачких, немачких, русинских и грчких мањинских самоуправа, те културних и васпитно-образовних институција. Посебно су поздрављени Душко Бабић, директор Дома ученика средњих школа „Јелица Миловановић” и Милош Бјелановић, директор Земунске гимназије из Београда, са својим сарадницима.

Својим присуством ову јубиларну свечаност увеличали су и Бојана Чобан Симић, прва директорка самосталне Српске школе на Тргу ружа, Атилане Калаи, вршилац дужности челника одељења Народносног педагошког и образовног центра при Уреду за едукацију, Јене Хајнал, председник Канцеларије за људска и мањинска права АПВ, Милан Ковачевић, заменик Покрајинског секретара за образовање, прописе, управу и националне мањине-националне заједнице АПВ, Борислав Рус, председник Српске самоуправе у Будимпешти као и многе друге истакнуте званице.

Водитељи програма су потом говорили о историјату школе из којег издвајамо овај део: „У дугом историјском развоју српског школства у Мађарској, двадесет и пет година постојања Српске школе на Тргу ружа у Будимпешти заузима значајнио место. Почетак српског школства у Мађарској почиње у 18. веку да би свој врхунац доживео на прагу 20. века. Тада су све српске школе на тлу Будимске епархије биле вероисповедне, што значи да су све наше школе биле у власништву Српске православне цркве, односно у власништву месних црквених општина. Ово стање је промењено током 1948. године, када су комунистичке власти национализовале све верске школе, па тако и српске.


Тако је српски народ остао без својих школа. Тада се родила идеја о оснивању Државне јужнословенске школе у Помазу.

Недуго потом 1954. године, новооснована Јужнословенска школа пресељена је на Трг ружа. Тада добија и ново име: Српскохрватска основна школа и гимназија.


Процес раздвајања на српску и хрватску школу почиње 1992. године. Самостална српска школа је почела са радом 1. септембра 1993. године. За првог директора школе изабрана је Бојана Чобан – Симић. Обнова и проширење школе трајало је од 1995. до јануара 1997. године. Свечаном отварању присуствовао је и тадашњи председник Мађарске Арпад Генц. Још исте године нашу установу посетио је Његова светост патријарх српски Павле. На иницијативу Српске самоуправе у Ержебетварошу 2008. године наша школа преузима име Николе Тесле, уваженог српског научника светског гласа.”

У говору поменута је и директорка Катица Рус која је од 1998. до 2009. успешно руководила нашу школу.


Потом је уследио наступ забавиштараца који су са својим васпитачима Миланом Гажићем и Виолетом Станчић извели дечје игре. Одмах иза њих основци су на фрапантан начин плесали темпераментне влашке игре које је увежбала професорица Анита Вуковић. Затим је гимназијски хор веома лепо извео две српске и једну мађарску песму под вођством Оливере Мунишић. Гимназијски фоклораши су изазвали велике овације у редовима публике. Они су овом приликом извели српска кола са Косова и Метохије. Њихов велики успех може се захвалити труду професора Душана Вуковића.

Недуго потом на бину је стала директорка др Јованка Ластић која није крила своје емоције и гануће. Директорка Ластић се захвалила на финансијској помоћи коју је пружила мађарска Влада, али и матичној земљи на пруженој подршци током свих ових година. Она је у свом кратком обраћању рекла да је веома поносна на своју школу и на постигнуте успехе, али се истовремено осврнула и на рад који је уложен протеклих двадесет и пет година и изразила наду да је ово тек почетак успешног пута.


Одмах после ње окупљенима се обратио државни секретар Миклош Шолтес који је у својој беседи истакао да никада раније нису били тако добри односи између Мађарске и Србије као данас. Он је указао и на важност пружања помоћи како српској мањини у Мађарској тако и мађарској мањини која живи у Србији. Шолтес је рекао да је Орбанова влада у последњем периоду српској мањини у Мађарској пружила значајну новчану помоћ у износу од 2,4 милијарде форинти. Честитао је на лепом програму који је био на изузетно високом нивоу и пожелео да се Срби у Мађарској још много векова школују на свом матерњем језику и да ће их у томе влада Мађарске увек потпомогати.


У својој краткој беседи министар Младен Шарчевић је веома похвално говорио о Српској школи у Будимпешту коју је први пут посетио давне 1995. године, када је број ђака три пута био мањи од садашњег. Он се захвалио мађарској Влади на уложеним средствима и на пружању помоћи да се српска мањина очува на овим просторима исто онако као што то и влада Србије пружа материјалну подршку мањинама у Србији, а посебно мађарској националној мањини у Војводини.


После завршетка програма уследио је богати пријем.


Галерију слика можете погледати овде.


129 views