Излет деветака у Сентандреју

У два наврата деветаци Српске гимназије „Никола Тесла” у Будимпешти ишли су у посету Сентaндреје. Овај прелепи градић се налази на десној обали једног рукавца Дунава. Од Будимпеште до Сентaндреје има 20-ак километара, односно неких 40 минута вожње. Aли када крочите на његову калдрму, имате осећај да сте зашли миљама далеко и још бар два века уназад. Овај градић из бајке ми смо посетили као једнодневни излет.

Давно је још велики српски писац Јаков Игњатовић који је рођен у Сентандреји рекао: „ И кад у Сент Андреји једном нестане Срба, а једном ће их нестати, онда ће им обронак дивних планина бити гроб, звук звона њихових храмова пропратиће их у вечност, а храмови ће остати као споменици њиховог духа и живота.”

Прошетали смо Сентaндрејом и видели многобројне знаменитости. Прво смо посетили Српски црквени музеј који је недавно отворен. Музеј је место богатог памћења у коме смо могли да видимо експонатe који улазе у сам врх српске црквене уметности. Музеј се налази на главном тргу у Сентaндреји, у Препарандији (првој српској учитељској школи), чију обнову су помогли Влада Мађарске и Министарство културе и информисања Србије. Стална поставка под називом „Српска црквена уметност у Мађарској”, на којој је представљен део црквеног блага које Епархија будимска чува, сакупљеног по читавој Мађарској, сведочи о присуству Срба на том простору пре и након Велике сеобе Срба 1690. године.

Овде се, између осталог, чува и најстарија рукописна књига настала у Будимској епархији. Основни и најважнији део са 109 листова исписан је на пергаменту у првој половини 14. века, а сачуван је и некадашњи заштитни лист задње корице са текстом с краја 13. века.

Слушали смо и о првом градоначелнику Сентaндреје Евгенију Думчи, чија је спомен-плоча на мађарском и српском језику постављена на кући у којој је живео. На положају градоначелника налазио се 27 година и за то време значајно је допринео развоју града. Као гадоначелник успео је да уради пуно корисних ствари за град: одводњавањем мочваре у атару града, добијене су нове оранице и парцеле за градњу. Потом је радио и на откупу шума. Допринео је отварању среског суда и пореске управе, увођењу телеграфа, формирању градске штедионице, изградњи приградске железнице до Будимпеште, изградњи градске телефонске мреже и друго. Једна од главних улица у старом делу града понела је његово име.

Такође, неизоставан је био и српски Еснафски крст који се налази на Главном тргу ове варошице. Тај крст је подигло Сентандрејско друштво 1763. године, након епидемије куге. Овај крст је под заштитом Унеска, а зашто је то тако било нам је јасно када смо га видели онако лепог у мермеру, украшеног кованим гвожђем. Он нам је био место наласка на крају излета.

После шетње уличним лавиринтима, вратили смо се у прошлост. Улице су попут временских машина које су нас водиле кроз бурну прошлост српских исељеника.