Полагање венца код Вукове бисте у Будиму

Ученици Српске гимназије „Никола Теслаˮ у Будимпешти 6. новембра на дан рођења Вука Стефановића Караџића, традиционално, са својим професорима одлазе у будимски Табан да код бисте сакупљача народне умотворине, реформатора српске ђирилице и народног језика положе венац.

Тако је то било и ове године. Ђаци сва три одељења 9. разреда са замеником директора Ксенијом Сушић Марков, професорима Изабелом Данко, Ериком Котхенц, Миланом и Драгомиром Дујмовим стигли су до гостионице „Код златног јеленаˮ, негдашњег стецишта српских књижевника о којем је забележено: „Сима Игњатовић, гостионичар, брат од стрица будућег писца првог реалистичког романа у нас сањарио је о томе да се једног лепог јутра пробуди у Призрену. Међутим, ваљало је причекати на остварења тога сна. И то подоста причекати. То вечито ишчекивање Сима је ублажавао будимским вином које је точио искључиво у чаше са урезаним мотивом српског грба. Друкчије није пио – забележио је о њему Јаков Игњатовић.ˮ Професор књижевности Драгомир Дујмов прочитао је поред наведеног још један исечак из своје књиге „Будимпештом српски занменˮ о боравку Вука Караџића у Будиму. „Заслугом Стојана Д. Вујичића испред гостионице 'Код златног јелена' 1987. године постављена је биста Вука Караџића, рад вајара Небојше Митрића. Вук загледан у здање бившег стецишта српских књижевника озбиљно и постојано посматра остатке некадашњег Табана и мада не говори о томе, све ће бити да се у својој ћутњи најчешће присећа давно минулих дана. Не верујем да се при том радо присећа Будима, јер најчешће га је овде невоља доводила. Први пут је Вук у Будим дошао уз помоћ Марије од Станисављевић: због ноге. У пролеће 1810. још се надао да ће му лековите топлице будимских брда излечити згрчену леву ногу. Уместо оздрављења, срео је пријатеља од кога се никада није одвајао. Овде је први пут опасао штулу која га је пратила по свим путевима које му је судбина наметнула. Када је због несмотрено изговорене реченице младог лекара средином марта 1814. побегао из Беча, одушка је нашао у Будиму. Нико му овде није претио да ће му одсећи ногу. Но, већ на путу за Будим заболеле су га очи и бол ће га мучити два пуна месеца. Али, Будим је имао и своје добре стране. Имао је, примера ради, једног Луку Милованова, учитеља, с којим ће Вук делити квартир. Вуку ће поћи за руком да натера Луку да допуни и преправи свој 'Опит', од којих су неки листови од рукописа подерани, неки упрљани (н.п. он завијао у њи кобасице или печено месо), а неки сасвим изгубљени – записао је на једном месту Вук. У Будиму ће упознати и Јосифа Миловука. И с њим ће дуго година друговати. У Пешти ће такође упознати и студенте Пештанског универзитета: Димитрија Давидовића, Димитрија Фрушића и Саву Мркаља са којима ће се доцније дописивати и чешће посећивати.” Затим су три ученика положила венац који је био украшен српском тробојком. Потом су ђаци кренули према крсту који обележава место бившег српског гробља где је професор историје Милан Дујмов говорио о историјату Табана.