На обали лепог Балатона

Журимо, журимо, успут се пребројавамо, доручкујемо, вучемо торбе и трудимо се да сто већим корацима брже стигнемо до железницке станице. Тог 14. маја 2015. године киша је падала као нама у инат и тако нас испараћала на екскурзију.

Када смо сели у воз, који је кретао рано ујутру, завршивши сендвиче, сви смо се удобно сместили и заспали не би ли надокнадили сан. Када смо били у близни Балатона осећали смо се као да нисмо у Мађарској, чекали смо неки гранични прелаз где ће нам тражити пасоше и пропустити нас у то зеленило које је окруживало огромну водену површину. Иако је наша коначна дестинација била Балатон, осећали смо се као да смо негде на приморију. "Нека се јави онај који први види море" , чуло се по возу и на крају нашег путовања нашли смо се у Тихању, граду на северној обали Балатона. Дошавши сместили смо се у кућице и кренули у обилазак. Возићем који се кретао по труцкавом путу стигли смо у Тихањ. Свако је гледао у чуду, то место, ту малу Швајцарску у срцу Мађарске. Обишли смо цркву, били на видиковцу и имали смо пред собом цео Балатон. Отишли смо и до места, надомак тихањске опатије, где се јавља ехо. Међутим, кажу да због великог броја новоградње то више и није онај оригинал одјек, али најгрлатији чланови наше заједнице ипак су успели да вичу довољно гласно да би ехо одзвањао. Када смо се вратили кућицама, брзином светлости били смо распремљени, пресвучени и спремни за базене. Поподне смо провели купајући се, пливајући и трудећи се да будемо што мање ван воде.

Увече смо се сви окупили у једној кућици и на челу са разредном проферицом Оливером Младеновић Мунишић причали смо приче од прве љубави до последње одигране утакмице. Сутрадан, киша нам је покварила време, али не и свеукупни утисак. Шетајући још мало по обали упијали смо сву лепоту природе која нас је окруживала. Нешто касније, још истог дана, кренули смо за Будимпешту возом. Разредна нас је пребројавала, а ми смо уморних, спуштених глава улазили у воз и седали спремни да заспимо и тиме прекратимо пут. Када смо стигли у Пешту, свако је кренуо на своју страну, дечаци у Текелијанум, а девојке у ђачки дом у Рожа улици. У току следеће недеље, на часу разредног старешине, једногласно смо установили да је ово до сада била најуспешнија екскурзија и да смо сада постали једна права мала породица која једва чека следеће путовање.