Српски језички камп

Будимпешта је ове године по први пут била град домаћин за одржавање 16. по реду, Српског језичког кампа Вук С. Караџић, у организацији Српског педагошког и методолошког центра.

Тог првог дана окупљања, пристигли су малишани из разних крајева Мађарске, као и из Србије, Босне и Херцеговине и Хрватске. Учесници су се окупили на Тргу ружа и сместили у просторијама Српског ђачког дома Никола Тесла. Овде их је довела жеља да крај јуна проведу у престоници Мађарске, да се међусобно упознају и друже са својим вршњацима, као и да виде лепоте нашега града.

Добродошлицу малишанима пожелела је директорка Српског педагошког и методолошког центра, Јулијана Которчевић и већ првог дана организовала вече упознавања и деци представила њихове груповође и педагоге који ће се бринути о њима наредних 7 дана. О најмлађима су се ове године бринуле Дијана Алексов и Емилија Пинтерић која је водила и ликовну секцију, средња група је била поверена Вањи Прстојевић и Алену Нађ. Ален је за време кампа држао фитнес и рекреацију, док су гимназијалци за координаторе имали Драгану Меселџију и Гордану Ђерђ која је ове године преузела активност вођења хора за време кампа. У гостима нам је и ове године била група деце из Хрватске која је стигла у пратњи Маје Матић, референта за образовање у Српском културном друштву „Просвјета”. Неки од њих су већ учествовали на нашим камповима који су се одржавали на Балатону претходних година, па због лепих успомена и доброг дружења овога пута нису желели да пропусте Будимпешту.

Добро је познато да овај камп има свој ритам, па су и ове године свако пре подне одржавана занимања у оквиру група, како би они који слабије говоре српски имали прилику да га за ово кратко време, кроз игру, разговоре и забаву, што боље савладају. Свакодневно је увежбавана тачка за завршну приредбу у оквиру група.

Поподнева су коришћена за ликовне активности, па смо за ово кратко време савчадали технику декупажа и сликања по стаклу, тако да је свако кући понео нешто од својих рукотворина. Аниматор Ћећа нас је и ове године обрадовао својим присуством и улепшао нам вечери својим забавним тачкама и духовитошћу. По његовим инструкцијама деца су научила да праве „пињате” које смо напунили слаткишима и поклонили нашим слављеницима рођендана. За време кампа, организовали смо забавно пре подне у оквиру ког је одржана едукативна презентација о Ивањдану, како бисмо децу подсетили на српске обичаје, веру и традицију. Након тога, сви су се под вођством Емилије Пинтерић окушали у плетењу венчића од ивањског цвећа. Малишани су били задовољни и поносни на својих руку дело.

Свако поподне је, на дечју радост, било резервисано за неки излет. Тако смо између осталог, посетили и Зоо врт. Груповође су пазиле на своје ученике, а непроцењива помоћ су нам биле наранџасте мајице које су малишани имали на себи, па смо лако могли да пратимо кретање крроз зоо врт који је толико велики и разноврстан, да нам је било жао кад смо схватили да је је време обиласка завршено.

За наредне дане смо имали унапред осмишљен програм. У пратњи Драгомира Дујмова, професора српског језика, направили смо једну вожњу аутобусом и обишли српске културно-историјске знаменитости Будимпеште, а Драгомир се потрудио да нам исприча најинтересантније детаље о местима на којима смо били. Нисмо пропустили прилику ни да у недељу наше госте поведемо у цркву на литургију поводом Видовдана.

Мало деце има прилику да путује бродом, па смо зато на распоред ставили и вожњу бродом до Сентандреје и ручак у Српској кафани, где смо најљубазније дочекани и угошћени. На иницијативу Петра Богдана, истог дана смо имали и вечерњу вожњу бродом, заједно са децом из Бих, која су дошла из поплављених подручја, због којих је организован камп у Помазу. Били су то тренуци лепог дружења, па се родила идеја да наше нове пријатеље позовемо на завршну свечаност нашег кампа.

Свако пре подне смо у просторијама дома имали обавезна занимања, време у које су се деца дружила и била активна, време у које смо увежбавали своје тачке за завршну свечаност. Било је забавно док су неки ломили језик покушавајући да изговоре текст своје улоге, а скупа смо се радовали и били поносни због сваке нове научене речи.

Овај наш камп не би био комплетан да нисмо отишли на купање. Деца су се томе посебно радовала. И васпитачи такође. Једно пријатно весело поподне смо провели у Геду, где су наши кампери изгладнели од пливања, у прави час добили пљескавице да надокнаде потрошену енергију.

Дијана Алексов је ове године чини се имала више посла него ранијих година, јер се требало више бавити децом и чувати их. Али како сама каже, ове године су ученици из њене групе били мирнији и одлични за сарадњу, тако да је било милина радити са њима. Што се ученика тиче, било је и ту неких наших старих знанаца, као што је Етвеш Река: - Ово ми је 11 камп по реду. Сада сам са собом довела и своју малађу сестру Дорину и уживале смо. Од свих дана, највише сам уживала на купању у Геду. Желела бих свакако да дођем поново. Први пут на кампу је био и Патрик из Сегедина. Дошао је због свог друга Марка. Патрик уопште не говори српски, али се одлично уклопио у друштво и на завршној приредби као и сви његови другари имао малу улогу на српском језику. Одлично се показао па смо га позвали да нам се придружи и наредне године. У ово време је требао да оде на камп за једрење, али није му жао што га је због оваквог дружења пропустио.

Тањи Пандуровић је ово био трећи камп по реду. Како каже, лепо јој је, али јој недостаје Балатон. Што се тиче деце из Хрватске, Вијеће српске националне мањине Града Загреба и ове је године омогућило ученицима из Загреба боравак у Српском језичком кампу Вук С. Караџић. Ово је за нас постала већ и традиција, којој се ученици сваке године одазову и са великим весељем учествују – каже Маја и на наставља – Овогодишњи камп је био заиста посебан због самог места одржавања, јер смо сви по први пут имали могућност обићи и уживати у чарима и лепотама Будимпеште. Ученици из Загреба ће засигурно памтити сваки тренутак проведен у Будимпешти. Организатор овога кампа, Јулијана Которчевић каже да је презадовољна кампом: - Програм активности је био пуно садржајнији него претходних година и стварно смо се трудили да дамо максимум од себе и да се деца осећају добро. Чак смо захтевали посебан мени у нашој школској кухињи, а све у циљу да угодимо нашим ученицима. Можда делује да смо имали превише програма, али смо били свесни да су нека деца први пут овде и зато смо све урадили да ово време заиста и памте. Имали смо испланиран сваки сат, како би време што квалитетније искористили. Што се састава деце тиче, заиста имам све похвале за њих. Рођена су предивна пријатељства. Она права, искрена, она која при самој помисли на драге особе измаме осмех.

На завршној свечаности смо имали салу пуну гостију, другара, родитеља, родбине који су дошли да увеличају нашу свечаност. Ми смо глумили, рецитовали и певали, а они су били ту да се увере колико је добра одлука била довести дете на овај камп. Сигурни смо да се нису покајали. У прилог томе су и оне сузе на растанку, грљење и размена адреса и бројева телефона и осећај да ће свако од њих памтити ово време, а хоће јер је вредно памћења.