Незабораван излет у Јегру

Захваљујући идеји заменице директора Ксеније Сушић Марков, која је уједно и председница Српске самоуправе XIV кварта, ученици 11.б разреда Српске гимназије „Никола Теслаˮ у Будимпешти, посетили су Јегру. Поменута самоуправа у Зуглоу је пружила материјалну помоћ да се овај незабораван излет оствари.

Тако је у јутарњим часовима тог сунчаног 13. новембра, аутобус посебне вожње са ђацима, у пратњи Ксеније Сушић Марков и разредног старешине Драгомира Дујмова, кренуо са Трга ружа. Први пут је водио у стару српску православну цркву која је посвећена Преносу моштија Светог Николаја. Први писани подаци о овом храму датирају з 1663. године. Између 1695. и 1718. године у Јегри је столовао епископ Јегарско-великоварадинске епархије. Године 1745. је подигнут нови храм а 1753. је дограђен и звоник. Данашња барокна црква чији се торањ види из свих углова Јегре, заједничким залагањем су подигли српски и цинцарски трговци крајем осме деценије 18. века. Када је аустријски цар Јосиф II (1741-1790) посетио Јегру, парох Петар Витковић (1754-1808) обратио се владару тражећи да му пружи помоћ за обнову трошне цркве. Монарх је саслушао српског свештеника, посетио храм, одрешио кесу и рекао: „Градите нову цркву и молите се за мене!“ У Јегри је рођен српско-мађарски песник Михаило Витковић (1778-1829) и његов учени брат Јован Витковић (1785-1849) који је од 1813. године био парох српске цркве у будимском Табану. После посете српског храма, ђаци су кренули у познату јегарску тврђаву где су Мађари 1552. године на челу са заповедником Иштваном Добоем, поразили Турке. Око хиљаду и петсто бранитеља успело је да херојски одбрани ово важно хришћанско упориште. Снаге Османлија, око седамдесет хиљада војника, опсаду су започеле почетком септембра месеца. На челу муслиманске војске налазио се велики везир Кара Ахмедпаша, који је био албанског порекла. Његовом позиву одазвале су се јединице Мехмедпаше Соколовића, и будимског паше Хадим Алипаше. Турци су претрпели огромне губитке. Захлађење и недостатак хране довело је до тога да су се муслиманске јединице средином октобра месеца повукле. Победа хришћанског оружја је одјекнула широм Европе. Добоа су тадашњи европски записничари називали „јегарским Херкулом“.

О овом судбоносном догађају је Геза Гардоњи (1863-1922) написао роман „Јегарске везде“ који је од 1899. објављиван у новинама. У облику књиге штампан је 1901. године, а 2005. је проглашен за најпопулрнијег икада написаног мађарског романа. По њему је 1968. снимљен дугометражни филм у којем је учествовало више хиљада статиста, махом из редова тадашње Мађарске народне армије. Српски ђаци су погледали богату поставку а нешто касније и кратак тродимензионални филм о средњовековној Јегри. У тврђави се тренутно врши значајна реконструкција. Поглед са бедема на околни град је величанствен и пружа прави ужитак. Поред српске цркве уочљив је и очувани минарет, најсевернији споменик турског градитељства, на који су се неке наше ученице попеле. До врха, по њиховом казивању, води деведесет и седам степеница, а панорама са те висине је јединствена и предивна. После тврђаве наши ученици су се спустили у центар града где су уживали у лепотама узаних сокачића и лепих, широких тргова. Јегра је данас административни центар жупаније Хевеш. Број становника, по последњем попису, износи око педесет и шест хиљада душа. У Јегри се налазе разне високошколске институције. Овај град представља и центар Јегарске бискупије, па тако није ни чудо што је ту 1836. године подигнута и раскошна базилика која је друга по величини у Мађарској. После овог дивног излета ђаци су се задовољно, са многом лепих утисака вратили у Будимпешту.