НИКОЛА ТЕСЛА

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум

Архива

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум „Никола Тесла” 

1074 Будимпешта, Трг ружа 6-7
тел: +36-1351-6550 факс: +36-1351-6554
e-mail: kontakt@nikola-tesla.hu

  • w-facebook
  • Twitter Clean
  • w-googleplus

© 2016 Nikola Tesla Budapest

Последње вести

Бескрајни плави круг и у њему сећање...

У Будимпешти и околини обележен Дан Сеобе

Од Велике сеобе Срба из тадашњег Отоманског царства под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића, на подручје Угарске, прошло је тачно 325 година. Српска заједница у Мађарској обележила је овај догађај по дванаести пут, манифестацијом "Дан Сеобе"

Програм посвећен српским сеобницима у Угарску, као свим српским сеобама, патријарху Арсенију III и српским привилегијама приређује се сваке године, у другој недељи новембра месеца јер су, према сачуваним документима, Срби баш у то време стигли у ове крајеве. Хабзбуршке власти су српским избеглицама на челу са патријархом дале дозволу да се населе у рату опустошеној и разрушеној Сентандреји 19. новембра 1690. године. Манифестација, по традицији, обухвата пловидбу Дунавом, културно-уметнички програм и представљање експоната године, који није део сталне поставке у Музеју Епархије будимске у Сендандреји. Ове године, сећање на сеобнике оживљено је 21. новембра, на Аранђеловдан. Арханђел Михајло се сматра заштитником и православне вере, па је тиме сам догађај добио на симболичком значењу и поруци. Организатори манифестације су Српска самоуправа у Будимпешти, Музеј Епархије будимске, Српски клуб и Српска самоуправа у Сентандреји, а реализацију програма помогли су Министарство за људске ресурсе, Покрајински секретаријат за културу АП Војводине и Културни и документациони центар Срба у Мађарској.

Борислав Рус, председник Српске самоуправе у Будимпешти, рекао нам је да је „Сентандреја била дестинација Срба избеглица са Балкана. Срби су у Сентандреји у осамнаестом веку саградили чак седам цркава. Тада је она била једна од духовних, културних и привредних центара српства у Угаској. Он је подсетио да данашња генерација Срба у Мађарској има обавезу да чува и преноси сећање на славне претке. Кратким освртом, дотакао је значајне историјске догађаје везане за српски народ и његове најважније институције, које су му биле главни ослонац у најтежим историјским тренуцима, као што су Карловачка митрополија, Будимска епархија, Матица српска и Летопис Матице српске.

На питање о феномену вековног опстанка српског националног бића на овим просторима више од три века, Пера Ластић, директор Српског института, рекао нам је да је у основи опстанка, трајања и просперитета Срба у овој средини снажна свест о националном бићу и добро утемељеним културним и образовним институцијама од националног значаја, а такође и Српска православна црква и законске норме, као инструменти опстанка које су утемељене на српским привилегијама омогућиле аутономију Срба у Угарској. Говорио је и о новим могућностима које пружају нови медији и модерна средства комуникације.

Пловидба бродом од Будимпеште до Сентандреје и натраг трајала је неколико часова, а међу гостима је било и тридесетак ученика Српске гимназије „Никола Тесла“. Сви они уживали су у лепоти српских песама и игара и у прекрасној атмосфери на броду.

И лево и десно, на обалама Дунава, виделе су се будимске и пештанске грађевине, бисери светске архитектуре, а када је пао мрак, осветљене различитим светлима, бајковито су се огледале у води. Песма се разлегала по живахном Дунаву, по коме су пловиле и друге лађе, слетали и узлетали галебови. Ноћу, све то делује чаробно.

Промовисање експоната „Распеће Исуса Христа“ из друге половине осамнаестог века у Сентандреји и представљање пројекта „Слика и памћење“, као планирани делови ове манифестације одложени су за један каснији термин. Због ниског водостаја Дунава, приступ обали лађи „Сент Ласло“ је био немогућ. Маршрута је измењена, па је лађа пловила у правцу Ваца и натраг. Тако је, нажалост, изостао духовно-културни део програма, који би манифестацију учинио знатно садржајнијом и потпунијом.

Све време пловидбе, на броду се певало и играло. Госте је забављао оркестар „Село“, а наступили су и играчи Културно-уметничког друштва „Табан.“

Када се примакао завршетак програма и брод пристајао уз обалу, чланови оркестра „Село“ су запевали: „А сад адио, и ко зна где, и ко зна кад...“ Уследио је, као одговор присутних, громогласан аплауз. Људи су желели још песме, па су се момци поново латили инструмената и одсвирали још једно српско коло.

Напољу је захладнело, а спремала се и киша. Касни је новембар, одлазимо у топле станове и куће, а пред очима нам је слика од пре 325 година: наши преци, тучени кишом, у блату и на хладноћи која им се током дугог пута увукла у кости. Као да се та хладноћа и то време осећају и сада, под кожом.