- Никола Тесла редакција
Корак ближе филозофији Црњанског, Дантеа, Микеланђела
Српски просветари из Мађарске посетили Тоскану...
Италија, домовина славних сликара, вајара и песника, али и земља дивних градова, романтичних нота, добрих вина и веселих људи, угостила је српске просветне раднике из Мађарске, који су се у њу упутили да би проширили своја знања из разичитих области уметности и културе.
Захваљујући студиозно припреманом и успешно реализованом подухвату руководства Српске основне школе и гимназије „Никола Тесла” из Будимпеште, на челу са директорком др Јованком Ластић и њеном заменицом Ксенијом Сушић Марков, четрдесетак српских просветара, углавном из мађарске престонице и Ловре, боравило је на стручној екскурзији по северним деловима Италије. Они су најпре посетили Болоњу, а затим и Тоскану, односно Фиренцу и Пизу и њихову околину. Приликом повратка из тих крајева, накратко су се задржали у Падови и искористили прилику да упознају и тај град.
Прва и једна од главних станица путника из Будимпеште била је Болоња – град у северној Италији, административно средиште покрајине Емилија-Ромања. Од веома информисаног и пријатног водича Иване Перишић, сазнали су да је Болоња град са 376.500 становника, који зову и „градом студената”. Разлог није само чувени Болоњски универзитет, најстарија активна високошколска установа у свету, већ и више десетина хиљада студената који у овом граду живе и студирају. Болоња се, осим овим чињеницама, поноси и својим знаменитостима, због чега се добар део града налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине. Просветари из Мађарске су, уз детаљна објашњења водича ТА „Буда гајд”, имали прилику да се увере да је Болоња прави музеј на отвореном. Базилика Светог Петронија је највећа и најлепша болоњска црква. Градња је отпочела 1392. године, а храм је име добио по истоименом свецу, заштитнику Болоње. Базилика Светог Стефана, коју су неки од путника такође обишли, верски је комплекс сачињен од међусобно повезаних цркава, самостана, дворишта и крипти. Овде се данас налазе четири цркве, а некада их је било седам.
За чувеном Нептуновом фонтаном није било потребно посебно трагати, јер туристе дочекује на главном градском тргу. Посетиоци из Мађарске су ову прилику искористили да се фотографишу на месту за које легенда каже да свакоме ко у воду убаци новчић, доноси срећу. Убрзо смо приметили како су, без претходног договора путника, најпре у њиховим рукама, а потом у фонтани. зазвечали новчићи. Фонтана је изграђена у шеснаестом веку, а аутор је фламански вајар Жан де Булоњ. Palazzo Comunale је палата смештена на западном делу трга Мађоре. Од касног средњег века у њој је био смештен градски савет, а карактеристична је по мешавини архитектонских стилова. Међу симбилима овог града су и два торња, изграђена у дванаестом веку. Први је висок 97 метара, има преко 500 степеника и накривљен је више од једног метра, док је други висок 47 метара, а накривљен је више од 3 метра. Ипак, можда најинтересантнији детаљ за професоре, наставнике, учитеље и васпитаче из Мађарске, била је зграда некадашњег деканата најстаријег активног универзитета на свету, испред које су се фотографисали, а неки посетили и унутрашњост овог здања. Историчари се слажу да је година оснивања универзитета 1088.
Универзитет у Болоњи данас окупља 23 факултета, на којима студира скоро 100 хиљада студената, а по величини је трећи универзитет у Италији. Наредни дан, којим је започето путешествије по покрајини Тоскана, био је везан за уметничке и духовне трагове које је у тим крајевима остављао српски књижевник Милош Црњански. Наиме, он је у пролеће 1921. године, заједно са својом супругом Видом, приликом повратка са свадбеног путовања из Париза, извесно време боравио у Тоскани. Најдуже се задржао у малом туристичком месту Фиесоле, недалеко од Фиренце, у чијем је хотелу „Аурора” интензивно писао, опијен живописним сликама и мирисима Тоскане. Ту је, поред осталог, завршио своју најпознатију песму „Стражилово”. О тим данима и годинама живота Милоша Црњанског, предавање је за учеснике путовања одржао др Драган Јаковљевић, професор историје књижевности на Филозофском факултету Универзитета „Етвеш Лоранд” у Будимпешти. Он је најпре присутним педагозима говорио о турбулентном животном и стваралачком путу великог књижевника, да би се посебно задржао на мотивима песме „Стражилово” и стихованим порукама које нам је Црњански кроз њу упутио. Путници су имали прилике и да, путем припремљеног звучног записа, чују песму „Стражилово”, у интерпретацији познатог драмског уметника Милоша Жутића. Посета месту Фиесоле, на једном од брда која окружују Фиренцу, протекла је у знаку Црњанског и његовог стваралаштва инспирисаног Тосканом. У тај део његовог опуса спада и путописна књига „Љубав у Тоскани”, коју је завршио по повратку из Италије, а објавио много година касније. Посебно интересантан био је обилазак хотела у ком је боравио брачни пар Црњански, а који и данас постоји и налази се у самом центру овог живописног градића. Са хотелске терасе пружа се јединствен панорамски поглед на Фиренцу, што је поред лепота околних пејзажа, свакако био још један стваралачки подстицај за великог писца. Наредна три дана, учесници путовања су крстарили Тосканом увек полазећи из хотела у познатом бањском месту Монтекатини, у којем су били смештени. Иако обилазак тог градића није био у програму путовања, на основу кратких индивидуалних шетњи, могао се стећи утисак да се у Монтекатини не долази само због лечења, већ да је реч о веома занимљивом летовалишту са мноштвом старих здања са прелепим фасадама, које неодољиво подсећају на оне у Опатији и Карловом Варима.
О Црњанском је међу путницима било речи и у Фиренци и Пизи, јер су се приликом сусрета са овим градовима, неки од њих сетили импресија које је српски писац овековечио у делу „Љубав у Тоскани”. Идеалан спој сећања на његове путописно-поетске пасаже са информацијама које смо добијали од водича, учинио је посету Фиренци јединственим доживљајем. Овај град је најпознатији по катедрали „Дуомо”, њеној куполи и племићкој породици Медичи. Од водича смо имали прилику да чујемо да је Фиренца још средином XIV века постала први град на свету с поплочаним улицама и да је једно време била и престоница Kраљевине Италије. Саму катедралу краси на стотине резбарија, кипова и мозаика, који вековима доказују колика је била снага тадашње Фирентинске Републике. Недалеко од катедрале налази се можда и најпознатији трг, Пјаца дела сињорија. Ту су и Нептунова фонтана, копија славног Микеланђеловог „Давида” и једна од најбогатијих светских галерија уметничких дела – „Уфици”, коју су путници из Мађарске такође имали прилику да обиђу. У њој се чувају нека од највреднијих уметничких дела италијанских мајстора сликарства. Фотографисање је било неизбежно и пред делима Леонарда да Винчија, Тицијана, Каравађа, Микеланђела и других великана уметности.
Уским пролазима се из галерије „Уфици” долази до обале реке Арно и шеталишта, одакле се најбоље види Понте векио (Стари мост), познат по великом броју златара и драгуљарница које се на њему налазе. Шетња по овом мосту ће, без сумње, нашим просветарима остати међу најлепшим успоменaма из Тоскане.
Наредног дана следила је посета чувеној Пизи, пењање на светски познати Криви торањ, уз неизбежнио фотографисање, као и посета велелепној цркви у истом комплексу. Према програму путовања, једна од станица са дужим задржавањем био је и чудесни средњовековни градић Сан Ђимињанo, изграђен од камена, на узвишењу са којем се као на длану види велики део Тоскане. Његове зидине потичу из дванаестог века, али је Сан Ђимињано постао туристичка дестинација тек пре неколико деценија. Маштовити и предузимљиви становници овог краја повратили су здањима и улицама унутар утврђења некадашњу лепоту, са мноштвом нових садржаја, пријемчивих туристима: кафеима, посластичарницама, продавницама сувенира и слика, винаријама, антикварницама... Све ово, испреплетено осећајем одсуства протока времена, доноси посетиоцима јединствен доживљај и привид пресељења у нека давна времена, када се живело далеко спорије, а многи кажу романтичније и срећније. У стварност нас је вратио позив водича да се, после вишечасовне шетње романтичним каменитим улицама, степеништима и трговима, вратимо у аутобус и наставимо пут за хотел у Монтекатинију.
Последњег дана екскурзије, путнике је очекивала Падова, са особеним печатима које су у њену историју и културу утиснули уметници попут Ђота и Донатела. Он је и чувар остатака значајних хришћанских светаца – Светог Луке и Светог Антуна. У лаганој шетњи, у пратњи и уз стручна објашњења водича, учесници путовања обишли су централни део града и његове многобројне знаменитости.
Преузето од СНН
Јулијана Которчевић, директорка Српског педагошког и методолошког центра: „Сви смо пуни утисака и верујем да је свако од нас појединачно задовољан зато што смо много тога видели и добили много нових информација. Као гимназијалка сам имала одличну професорку ликовног васпитања и историје уметности, Рускињу Ирину, која је са нама на часовима тематски обрађивала све оно што смо ми на овом путовању видели. Сада сам и уживо видела дела Леонарда, Ботичелија, Рафаела, Микеланђела. Грађевине из дванаестог и тринаестог века су фасцинантне, а градови прелепи. Осим тога, веома сам задовољна што сам имала прилике да посматрам исту ону панораму и крајолике које је посматрао и Црњански, док је на овим просторима стварао своја књижевна дела.”
Софија Иванов, учитељица из Ловре: „Вредело је кренути на путовање, јер смо видели и научили много тога интересантног и корисног. Мени се највише допала катедрала у Фиренци, која је предивна. У јужнијим крајевима Италије сам већ била, али сам на северу сада први пут боравила. Морам признати да се нисам радо пријавила за ово путовање, јер не познајем тако добро остале колеге, па сам мислила да ће то бити препрека за добру атмосферу. На оваквим путовањима обично свако иде са неким ко му је близак, по интересовањима или генерацијски, а са мном то није био случај, јер је колегиница Дијана која је такође из Ловре, млађа особа. Међутим, одлично смо се уклопиле, а и комуникација и дружење са осталим колегама су били изврсни. Мени је ово путовање било двоструко корисно: сазнала сам и видела много тога новог, а и имала сам прилике да разговарам и дружим се са колегама које сам до сада веома ретко виђала и слабо познавала.”