Обележен Дан словенске писмености

Већина словенских народа слави 24. мај као Дан словенске писмености. Од ове године овај заједнички празник Ђирила и Методија слави се и у Српској школи "Никола Тесла". На иницијативу Бојане Симић, професорке народописа, ученици деветих разреда, започињу обележавање Дана словенске писмености, коју из године у годину треба да преузму следеће генерације деветих разреда и да ова прослава у будућности прерасте у традицију.

Ученици су веома амбициозно почели да раде на организацији разноврсних активности, како би обележили овај дан. Посебним залагањем истакли су се Наташа Балаж, Теодора Бачко, Теодор Тричковић и Левенте Харшањ Тернован, ученици 9. а разреда. Након скараћеног радног дана, за девете разред почео је богат програм: фудбалска утакмица између ђачких тимова и тима ђака и професора, квиз на тему Ћирило и Методије и свечаност у аули школе. Свечаност је почела излагањем о Ћирилу и Методији и о самом празнику. Текстове су говорили Теодора Бачко, Катарина Фекете, Видак Андрић, Наташа Балаж, Денис Нехез, Нађа Марчетић и Мирјана Планк:

"Био је то моменат неоцењиве важности у књижевној историји словенских народа, кад су пре више од хиљаду година, боље рећи пре близу једанаест векова, два брата, оба у зрелим мужанским годинама засели једно вече за сто у своме стану у Цариграду и при слабој светлости земљаног жишка у којем је уље сагоревало, написали лабудовим или тршчаним пером на једном пергаментном листу, прве речи словенског превода свештених књига. То је моменат кад се словенска књижевност рађала."

На овај дан одаје се почаст Ћирилу и Методију, који су својим радом повезали милионе Словена и дали им писменост и ћирилицу. Ово је празник свесловенског просветитељства и сећање на мисионарство и визионарство свете браће из Солуна из времена јединствене хришћанске цркве. Празник је установљен најпре у Русији 1863. године, прославља се 24. маја, (11. маја по старом календару) као сећање на тај датум 863. године, када су светитељи Ђирило и Методије кренули на мисионарски пут у Моравску. Послао их је император Константинопоља и за њима остаје неизбрисив траг од великог значаја за све словенске народе, а то су словенске литургије и традиција појања и слављења Бога на сопственом језику. Њихове реформе означиле су почетак словенске религиозне културе. Упркос свесрдној подршци моравског кнеза Растислава, наилазили су на многе препреке, посебно на отпор западно-германског свештенства, које се противило употреби словенског народног језика у црквеној служби. После Ћирилове смрти, у Риму 869. године, Методије је сам наставио борбу за словенско богослужење и пред крај свог живота превео је Библију на словенски језик. Умро је 885. године, а мисију два брата наставили су њихови ученици.

Језик на који су Ћирило и Методије превели неке делове Светог писма назива се старословенски језик и он је био близак свим Словенима. Временом се живи језик мењао, тако да је старословенски остао само језик књиге. Живи језици словенских народа су се све више удаљавали једни од других и то се одразило на превођење и преписивање црквених књига. Сваки преписивач је додао неке особености свог језика и тако се стварају редакције или рецензије: српска, руска, чешка, бугарска, хрватска.

Прва словенска азбука је глагољица, коју је саставио Ћирило, како би на словенски језик превео делове Светог писма. Ћирилица се касније јавила као уређено писмо, погодна за брзо писање. Била је састављена од знакова из грчког писма и глагољице. Од 12 века ћирилица је званични писмо православних Словена.

У паузи излагања, малишани из предшколске групе забавишта су, уз велико одобравање публике, отпевали песму "На слово, на слово". Припремила их је васпитачица Емилија Пинтарић.

Прослава се наставила у српском духу, ђаци 9а разреда одиграли су Власинку и Белу Раду, две игре из околине Лесковца. Жофи Китик, Тамара Варга, Зорица Бркљач и Катарина Фекете отпевале су песму "Густа ми магла паднала", а Жофи Китик и Катарина Фекете песму "Гугутка".

Свечаност се завршила кратким, духовитим скечом на тему Спајање старог и новог и Очување матерњег језика. Скеч су припремили, Јована Мајданчић, Ана Маргушић, Филип Иланковић, ученици 9ц, Нађа Марчетић, ученица 9б, Маргарета Ашин, Левенте Харшањ Тернован и Андреј Бачи из 9.а разреда, уз помоћ Зорице Јурковић, професорке драме и Катарине Бачи, организатора ове прославе. Техничку помоћ су обезбедили Јелена Кепић, Мирко Пандуровић и Слободан Вертетић, а за сценографију се побринуо Зоран Меселџија.

Из угла једног гледаоца: Сцена у сцени Негде на половини представе одиграо се један сасвим кратак перформанс. Понтомимом је обликована порука представе. Две ученице, Нађа Марчетић и Маргарета Ашин су покретима руку разбијале симболичну слику лоше комуникације. Оне су се рукама приближавале и удаљавале тражећи најбољи начин превазилажења баријере. Између њих, најпре постоји невидљиви зид које оне у ритуалној игри гурају. Полуиспружених руку, са раширеним прстима изводе „плес руку.“ Руше имагинарни зид и успостављају заједнички језик. Младалачком свежином, без икакве физичке трансформације, преплићу се Прошлост и Садашњост. Сцена је конципирана као позоришна игра која прича своју причу о Слову и Књизи, о значају Писма и живог Језика. Без тога нема ни добре комуникације. Представа је била спој реализма, фантастичног и поетског, затим спој више уметничких израза: плеса, песме, музике и филма. Креативно и модерно.