- Славица Зељковић
Ученици Српске гимназије „Никола Тесла“ положили венац
Ходочашће Вуку
„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу... послије изгубљеног језика нема народа.“ Стефан Немања
Jeсeњи пoвeтaрaц нoси пoжутeлo лишћe. Сунчан и леп јесењи дан у Taбaну, стaром дeлу Будимa гдe су нeкaдa живeли Срби.
Испoд старог плaтaнa oкупљeни ученици и професори код спомен бисте Вуку Стефановићу Караџићу која је рад истакнутог вајара, Небојше Митровића. Маркантан лик чије црте остају урезане у памћењу.
И ове јесени, како је већ одавно уобичајено, на Вуков рођендан, ученици деветих разреда и њихове одељенске старешине Гимназије „Никола Тесла“ су у Будиму положили венац цвећа на његов споменик и подсетили се, на јавном часу, на његово дело које је имало у 19. веку пресудан значај за развој српског језика и културе.
Споменик преко пута куће „Код златног јелена” а близу „Рацког (српског) купатила” подсећа и на честе Вукове боравке у Будиму, на његово лечење у бањи и сарадњу са српским књижевницима, књижарима и интелектуалцима у Будиму и Пешти.
Ученици: Ања Влајиновић,Ђорђе Вукадинов и Ана Добрић су прочитали пригодне радове писане за ову прилику које су припремили заједно са својим професорима: Aндрeом Meштeр, Вeсном Сeдлaчeк, Слaвицом Зeљкoвић и Mилoшем Ристићем. У њима је истакнут значај Вуковог рада пре свега на реформи и стандардизацији српског језика и правописа, али и на прикупљању укупног народног стваралаштва, од пословица, лирске и епске поезије,до приповедака, писања речника, историографских списа.
Антрфиле
Овде доносимо кратак одломак из једног од радова који говори о значају језика за сваког човека и сваки народ
Човек и језик
Једна од најчешћих дефиниција каже да је језик средство изражавања. Али језик је много више од тога. Он није само пуко средство које узимамо споља као неку алатку за рад да бисмо са њом завршили неки посао. Филозофи кажу да „ станујемо у језику“ и да је језик у нама. Помоћу језика човек открива свет, сазнаје га, именује ствари и бића око себе и односе међу њима, одређује садржаје појмова...“ Помоћу језика човек сазнаје свет. Човек је стваралачко и друштвено биће. Да би био друштвен, он ступа у контакте са другим људима, помоћу језика. Човек је одређен својим језиком, он се идентификује преко језика, језик је део његовог бића, његовог идентитета. Он је ризница знања, кроз језик се преносе знања млађим генерацијама, без језика би то било немогуће. Кроз језик се развија култура једног народа. Језик и држава најчешће добијају име према имену народа, он је део идентитета једног народа. Срби говоре српским језиком. Сa дoбрим пoзнaвaњeм jeзикa мoжeмo изрaзити и нajдубљe мисли и oсeћaњa. Кроз њега градимо међусобне односе, приближавамо се или удаљавамо једни од других. Поделе међу људима и народима почињу у језику и обрнуто, поделе међу народима стварају и разлике у језику.
Дaнaс људи учe стрaнe jeзикe вишe нeгo рaниje.Чoвeк je пoстao грaђaнин свeтa и зaтo мoрa дa знa бaр joш jeдaн jeзик oсим мaтeрњeг. Свој језик треба неговати, чувати и развијати, али погрешно је затварање у њега,него треба неговати везе са другим културама. Српски језик је богат, виталан и раскошан. Он се стално развија и обогаћује кроз стваралаштво својих уметника, књижевника, oбрaзoвaних људи. У језику је историја једног народа. Језик је старији од нације и државе, ако нација заборави на свој језик, она нестаје. Оно по чему се народи препознају у општој глобализацији јесте њихов културни идентитет који се у језику остварујe. Када је реч о српском народу који живи у расејању, врло је значајно да не изгуби свој језик и себе у њему. Срби у дијаспори се могу одржати само у језику, без језика то не могу, прети им асимилација. У исто време, морају остати отворени за изазове модернизације, за њене аутентичне вредности и иновације. Из модерне културне интелектуалне ризнице човечанства треба селективно узимати само оно што је највредније јер и ми општој културној баштини остављамо само оно највредније.
Поводом Вуковог рођендана
У понедељак 7. новембра су ученици 4. разреда са својом учитељицом отишли школским аутобусом на Вуков споменик. Споменик Вуку Стефановићу Караџићу налази се у будимском Табану, у близини термалног купалишта „ Рац“, где је он свраћао да лечи ногу, на пропутовању за Беч. Знамо да је Вук Караџић заслужан за реформу српског језика и ћирилице, као и за сакупљање народних умотворина. Тамо смо положили венац и читали о његовом животу и значају за српски језик. Био је леп јесењи дан у том парку, где смо се присетили Вуковог рођендана. Он је рођен у селу Тршићу, 6.новембра 1787. године.
Мира, Ирина и Софиа, 4. разред