Излет у Сентандреју

Ми ученици 9/0. разреда Српске гимназије „Никола Тесла“ у Будимпешти на излет смо кренули 22. новембра ујутру у осам сати после доручка. Ишли смо школским аутобусом, па нам је до Сентандреје требало око 45 минута.

Прво што смо видели у овом лепом градићу био је Трг Вука Караџића који се простире поред старе Пожаревачке цркве у близини потока Бучина. Овде се налази и споменик подигнут Вуку Стефановићу Караџићу, реформатору српске ћирилице, сакупљачу народне умотворине и борцу за српски народни језик. Он се налази на самом улазу у центар овог малог града. Након тога шетали смо се улицама и гледали споменике који су подигли наши далеки преци. Око десет сати отишли смо у нашу Београдску цркву. Овде смо посетили и музеј Српске православне Епархије будимске у којем смо видели многе скупоцене предмете који указују на богату културну у духовну прошлост српског народа на овим северним пространствима. Затим су нас професори Енике Матаи и Јожеф Киш одвели на топлу чоколаду у једну српску кафану која се налази на тргу, близу Дунава, где је подигнут крст који нас подсећа да је управо на том месту стајала црква брвнара у којој су се чували мошти кнеза Лазара Хребељановића.

Кафански простор је веома занимљиво сређен, свуда по зидовима су излепљени динари што се нама посебно свидело. После тога јели смо чувене мекике, а неки су пробали и чувени домаћи сладолед.

У Будимпешту смо се вратили приградском железницом која је позната по скраћеници ХЕВ. То нам је било посебно занимљиво пошто никад раније нисмо се возили овим возићем.

Излет у Сентандреју, некадашњу српску варошицу, веома нам се допао, јер смо сазнали многе занимљиве детаље, податке о нашим прецима а такође смо видели и многе знаменитости који се везују за на народ и српску традицију.

Ана Русмир, 9/0, разред

---

О Сентандреји и Хиландару

„Нигде није српски барок, у светлости слободног живота, чист као у Сентандреји, ни српски средњи век, кроз византијску и медитеранску културу, жив као у Хиландару. (...) Судбина, која се не би тако звала кад не би била доследна, хтела је да се на тој раздаљини од хиљаду миља, и у временском распону од шест стотина година, на тим двема периферијама које су били српски центри, јави писац првог очуваног средњевековног српског романа, Хиландарац монах Теодосије, и писац српског модерног романа, Јаков Игњатовић, који је Сентандрејац. Нисмо, ми, тражећи излаз на светску сцену, узалуд ишли од Студенице до Хиландара, и од Хиландара до Сентандреје, ни сејали путем само кости; сејали смо и мисли.“

Милан Кашанин

---

Сентандреја

Овде збегли Србин сморен у сванућу

ударио темељ за Северну кућу

Овде српска нога српску стопу створи

и та му се стопа већ у гроб претвори

Одавде кад Србин у небо се склони

седам ће му звона опело да звони

Раша Перић