Представљамо наше ученике: Јаков Иваница, успешни рукометаш

Будуће звучно спортско име

Јаков Иваница је ученик деветог припремног разреда у Српској гимназији. Има 16 година и у Будимпешту долази из Зрењанина где је завршио О.Ш. „Ђура Јакшић“. За школу је дознао преко интернета а касније и преко Зрењанинаца који су ученици наше Гимназије. Имао је жељу да се отисне у нешто ново, у школу за коју је чуо све похвално, али и због одличне могућности да у Будимпешти настави да тренира рукомет којим се бави од 11 године. Рукомет тренира и у школи тренера Милета Маргаритовића, али и у клубу „Електромош“ у Будимпешти код Рите Борбаш, бивше репрезентативке Мађарске која је учествовала на Олимпијади у Пекингу. Јаков потиче из породице спортиста, отац му је рукометни тренер. Он му је први учитељ и велика подршка. Од Јаковљевих ранијих спортских успеха, значајна је титула најбољег стрелца коју је добио на такмичењу у Супер лиги, 2014. године која је у Србији један од најбољих нивоа такмичења. Тада је постигао 92 голa. Учествовао је 2016. на Државном првенству у Новом Саду.

Школа је, наравно, на првом месту. Јаков завршава девети разред са одличним оценама, а у клуб „Електромош“ недељно иде 7 пута. Током године било је више утакмица што је резултирало и освајањем бронзане медаље на Државном првенству које је одржано у Сигетсентмиклошу, од 26. до 28. маја, познато међу спортистима под називом „Финал 8“ зато што у њему учествује осам најбољих екипа. Ове године прво место је заузела екипа „Хонвед,“ друго „ Ференцварош“ и треће моја екипа „Електромош“. Утакмица се баш поклопила са нашом екскурзијом. Било ми је жао што нисам са мојим деветацима на Балатону, али када смо освојили медаљу, ова прича ми се више допала. Заиста ми је срце на месту. У свлачионици је након утакмице била права еуфорија. А у публици су углавно били родитељи, пријатељи и рођаци. Била је одлична атмосфера. Био сам изузетно поносан и срећан. Нарочито је леп осећај када се читају имена играча и када прочитају моје име, очигледно да сам странац и да сам се нашао међу државним првацима, углавном момцима из Мађарске. Морам истаћи да су ме у тиму сви добро примили и да ми максимално око свега помажу. Мени то заједништво пуно значи. Одувек сам волео тимске спортове, више него индивидуалне. Удруженом енергијом се такмичимо али и радост победе и туга због пораза нам је заједничка. Заједно се смејемо и плачемо. И тренер у школи и тренер у клубу имају изванредан педагошки приступ играчима. То је можда и најважније приликом опредељења за било који спорт. Разредни старешина ми је Милош Ристић који је такође професор Физичке културе и спорта. Од њега у свако доба могу добити корисне савете. Спортиста мора брзо да мисли и да пуно ради на себи у сваком погледу.

Поред спорта ја волим историју и психологију као науку. Занимају ме загонетке људског ума и душе. Једном, када завршим Гимназију, намеравам тиме да се бавим. Волим да се дружим и да се шалим и тако је све лепше и лакше. Поред спорта немам пуно времена за друге хобије. Покушавам да усагласим моје обавезе у школи са ваннаставним активностима. За сада, успевам. Најважнија је добра организација.

Моје име је старозаветно. Јаков је био пророк и вођа. Мој отац ми га је дао. Сећам се када сам га слушао како ми је име одабрао да је између осталог рекао да ће то једном када одрастем лепо да звучи. Јаков Иваница. Биће, каже отац, звучно и када ме буду унуци тако звали. Шалио се мој отац. Ја сам после на Википедији нашао ко је био библијски Јаков.“