НИКОЛА ТЕСЛА

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум

Архива

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум „Никола Тесла” 

1074 Будимпешта, Трг ружа 6-7
тел: +36-1351-6550 факс: +36-1351-6554
e-mail: kontakt@nikola-tesla.hu

  • w-facebook
  • Twitter Clean
  • w-googleplus

© 2016 Nikola Tesla Budapest

Последње вести
  • Славица Зељковић

Паралелни интервју са тренерима златних кошаркаша и кошаркашица Српске гимназије „Никола Тесла“

Гимназија снажног спортског духа


У овом паралелном интервјуу представљамо тренере кошаркашица и кошаркаша Српске гимназије „Никола Тесла“ , Немању Томашевића и Дејана Младеновића, који су постигли изванредан успех освојивши прво место на Државном првенству Мађарске. На овај начин, уз текстове у претходним бројевима наши новина, дајемо целовиту слику овог великог успеха.

Од када сте и како, на којим пословима ангажовани у Српској гимназији „Никола Тесла“ ?


Немања Томашевић: У Гимназији сам ангажован од 2014. године као тренер кошаркашких секција школе.


Дејан Младеновић: Од школске 2015/16. године сам запослен у Српској гимназији као професор физичког васпитања и као тренер кошаркашке секције наше школе. Наша директорица др Јованка Ластић, која је бивша кошаркашица, ми је понудила посао и након неколико састанака и разговора пробудила жељу у мени да се определим за опцију једног новог почетка, након пуно година играчке каријере, и преласка у Будимпешту. Од када сам се запослио задужен сам за мушку екипу, а од ове школске године смо врло интензивно и озбиљно се посветили раду на свим елементима што је на срећу и радост свих нас и дало великог разултата.


Имали сте богату спортску каријеру, које су вам најважније успомене из тог периода?


Немања Томашевић: За спорт ме вежу само лепе успомене. Што је најважније, моју супругу Катарину сам упознао док сам играо за Раднички са Црвеног крста, када је она за исти клуб играла рукомет. Захваљујући спорту упознао сам много људи и стекао много пријатеља, обогатио своје искуство и много научио о људима и животу.


ДејанМладеновић: Испричаћу вам једну анегдоту као илустрацију за једну од бројних лепих успомена које ме вежу за спорт. Стицајем околности у мојој последњој прволигашкој сезони, када сам наступао за Јазберењ, указала ми се шанса да водим екипу и као тренер, јер нам се главни тренер разболео. Као једини играч са тренерском кошаркашком лиценцом сам био у том тренутку једино решење да се нађем као замена за главног тренера на једној утакмици у првој мушкој лиги. Противник нам је била екипа Пакша Атомерому, вишеструки првак Мађарске и у том моменту лидер на табели. Они су нас потценили, а ми још више мотивисани услед несвакидашње ситуације, успели смо да изненадимо првака и победимо са два коша разлике. То је био печат те сезоне и многи то и дан данас препричавају када се сретнемо.


Након играчке каријере сте почели да се бавите тренерским позивом.


Немања Томашевић: Тренерским послом сам почео да се бавим пре неколико година. Прва самостална тренерска искуства стекао сам у Данској, где сам упоредо са активним играњем водио и мушку јуниорску екипу једне године, па женску сениорску селекцију у другој години, када смо наступали у Другој данској лиги. Затим сам једне године радио као тренер и у Србији у КК Младост из Зајечара, а последње три године сам овде у Мађарској где тренирам ученике наше гимназије. Прве две године сам тренирао и мушку и женску екипу, а последње сезоне водим само женску селекцију. Циљ ми је да наше ученике поред основних кошаркашких вештина научим и да воле овај спорт и да им на крају иза свега остану лепе спортске успомене на један период њихових живота и одрастања.


Дејан Младеновић: Личним тренерским успехом сматрам и то што сам добио прилику да водим екипу „БДШЕ“ – „БДСЕ“ Будаорша на Европским турнирима за младе, као први тренер, након само пола године тренерског искуства. Добио сам шансу да предводим кадетску и јуниорску екипу у две различите године и успевали смо надиграти чак и екипе из Прага, Лодона, Минхена, Хелсинкија...


Шта сматрате својим највећим тренерским успехом?


Немања Томашевић: Што се мојих тренерских успеха тиче, за сада су ми то дефинитивно три пута освојена прва места у Мађарској са женском екипом наше школе, на које сам јако поносан.


Дејан Младеновић: Што се тиче тренерског успеха ту сам тек на почетку али за највећи досадашњи успех сматрам недавно освојено злато на Ђачкој Олимпиајди средњошколаца Мађарске на завршном турниру у Печују са кошаркашком екипом Српске гимназије „Никола Тесла“, и пехар за најбољег тренера државног турнира.


Колико се ваш рад као кошаркашких тренера у школи разликује од оног у омладинским (погонима) у професионалним клубовима? Можете ли повући паралелу између тренерског рада у те две средине?

Немања Томашевић: Занимљиво питање. Ја се трудим да се рад не разликује, тачније не знам како би могао да радим другачије него „професионално“ као у „професионалном клубу“ колико год да је ово „само обична школска екипа“. Међутим, нека мала разлика ипак мора да постоји, а она се огледа у томе да ја ипак морам да прилагодим свој начин рада, и уопште приступ тренингу, нивоу квалитета моје екипе која је ипак школска, где имам различите профиле кошаркаша/кошаркашица. Од оних мање талентованих до оних више талентованих, од мање заинтересованих до више заинтересованих. Ту је једина разлика између мог начина рада у овој нашој школској екипи у односу на рад са неком „професионалном екипом“. У школи немамо толики број деце да могу да правим селекцију бирајући и остављајући само оне квалитетније (а при томе ни не желим да било кога неком селекцијом одстраним из екипе) нити се код нас подразумева да баш сви играчи страствено воле кошарку, па да су самим тим и спремни за разна одрицања зарад ње, као што је то случај код већине деце која оду да тренирају у неком клубу.


Дејан Младеновић: Разлика је у категорији и квалитету такмичења, у условима рада, броју тренинга, посвећености играча, спремности одрицања и жртвовања. Предзнање са којим долазе се разликује, постоје примери кад се некад мораш спустити на нижу лествицу и програмирати тренинг у односу на ниво знања техничко-тактичке усвојености, тако да има ту пуно ствари на којима треба радити, поправљати, стварати. Циљ и визија нам је да једног дана ниво кошарке у школи подигнемо толико да можемо парирати великим кошаркашким академијама, али за то је потребан озбиљан дугорочни темељан план како би се то остварило. Окупити талентовану, опредељену и одлучну децу која једна другој могу парирати и остварити позитивну конкуренцију, зарад заједничког прогреса у сваком смислу. Треба да поседују свест о томе да желе да постану једног дана и професионалци ако је то могуће. Посвећеност тренера мора бити максимална ма која категорија или узраст то био. Нико није рођен научен, тако да ако и има недостатака мора се радити на њима како би се надокнадили. То су отприлике те разлике са којима се сусрећем. Момци из наше школске екипе су ми више прирасли срцу јер су то претежно деца из наших крајева са нашим менталним склопом, жељом за доказивањем и победом. Могу у њима препознати себе у неким ситуацијама када сам био у тим годинама.


Да ли сте задовољ