Паралелни интервју са тренерима златних кошаркаша и кошаркашица Српске гимназије „Никола Тесла“

Гимназија снажног спортског духа

У овом паралелном интервјуу представљамо тренере кошаркашица и кошаркаша Српске гимназије „Никола Тесла“ , Немању Томашевића и Дејана Младеновића, који су постигли изванредан успех освојивши прво место на Државном првенству Мађарске. На овај начин, уз текстове у претходним бројевима наши новина, дајемо целовиту слику овог великог успеха.

Од када сте и како, на којим пословима ангажовани у Српској гимназији „Никола Тесла“ ?

Немања Томашевић: У Гимназији сам ангажован од 2014. године као тренер кошаркашких секција школе.

Дејан Младеновић: Од школске 2015/16. године сам запослен у Српској гимназији као професор физичког васпитања и као тренер кошаркашке секције наше школе. Наша директорица др Јованка Ластић, која је бивша кошаркашица, ми је понудила посао и након неколико састанака и разговора пробудила жељу у мени да се определим за опцију једног новог почетка, након пуно година играчке каријере, и преласка у Будимпешту. Од када сам се запослио задужен сам за мушку екипу, а од ове школске године смо врло интензивно и озбиљно се посветили раду на свим елементима што је на срећу и радост свих нас и дало великог разултата.

Имали сте богату спортску каријеру, које су вам најважније успомене из тог периода?

Немања Томашевић: За спорт ме вежу само лепе успомене. Што је најважније, моју супругу Катарину сам упознао док сам играо за Раднички са Црвеног крста, када је она за исти клуб играла рукомет. Захваљујући спорту упознао сам много људи и стекао много пријатеља, обогатио своје искуство и много научио о људима и животу.

ДејанМладеновић: Испричаћу вам једну анегдоту као илустрацију за једну од бројних лепих успомена које ме вежу за спорт. Стицајем околности у мојој последњој прволигашкој сезони, када сам наступао за Јазберењ, указала ми се шанса да водим екипу и као тренер, јер нам се главни тренер разболео. Као једини играч са тренерском кошаркашком лиценцом сам био у том тренутку једино решење да се нађем као замена за главног тренера на једној утакмици у првој мушкој лиги. Противник нам је била екипа Пакша Атомерому, вишеструки првак Мађарске и у том моменту лидер на табели. Они су нас потценили, а ми још више мотивисани услед несвакидашње ситуације, успели смо да изненадимо првака и победимо са два коша разлике. То је био печат те сезоне и многи то и дан данас препричавају када се сретнемо.

Након играчке каријере сте почели да се бавите тренерским позивом.

Немања Томашевић: Тренерским послом сам почео да се бавим пре неколико година. Прва самостална тренерска искуства стекао сам у Данској, где сам упоредо са активним играњем водио и мушку јуниорску екипу једне године, па женску сениорску селекцију у другој години, када смо наступали у Другој данској лиги. Затим сам једне године радио као тренер и у Србији у КК Младост из Зајечара, а последње три године сам овде у Мађарској где тренирам ученике наше гимназије. Прве две године сам тренирао и мушку и женску екипу, а последње сезоне водим само женску селекцију. Циљ ми је да наше ученике поред основних кошаркашких вештина научим и да воле овај спорт и да им на крају иза свега остану лепе спортске успомене на један период њихових живота и одрастања.

Дејан Младеновић: Личним тренерским успехом сматрам и то што сам добио прилику да водим екипу „БДШЕ“ – „БДСЕ“ Будаорша на Европским турнирима за младе, као први тренер, након само пола године тренерског искуства. Добио сам шансу да предводим кадетску и јуниорску екипу у две различите године и успевали смо надиграти чак и екипе из Прага, Лодона, Минхена, Хелсинкија...

Шта сматрате својим највећим тренерским успехом?

Немања Томашевић: Што се мојих тренерских успеха тиче, за сада су ми то дефинитивно три пута освојена прва места у Мађарској са женском екипом наше школе, на које сам јако поносан.

Дејан Младеновић: Што се тиче тренерског успеха ту сам тек на почетку али за највећи досадашњи успех сматрам недавно освојено злато на Ђачкој Олимпиајди средњошколаца Мађарске на завршном турниру у Печују са кошаркашком екипом Српске гимназије „Никола Тесла“, и пехар за најбољег тренера државног турнира.

Колико се ваш рад као кошаркашких тренера у школи разликује од оног у омладинским (погонима) у професионалним клубовима? Можете ли повући паралелу између тренерског рада у те две средине?

Немања Томашевић: Занимљиво питање. Ја се трудим да се рад не разликује, тачније не знам како би могао да радим другачије него „професионално“ као у „професионалном клубу“ колико год да је ово „само обична школска екипа“. Међутим, нека мала разлика ипак мора да постоји, а она се огледа у томе да ја ипак морам да прилагодим свој начин рада, и уопште приступ тренингу, нивоу квалитета моје екипе која је ипак школска, где имам различите профиле кошаркаша/кошаркашица. Од оних мање талентованих до оних више талентованих, од мање заинтересованих до више заинтересованих. Ту је једина разлика између мог начина рада у овој нашој школској екипи у односу на рад са неком „професионалном екипом“. У школи немамо толики број деце да могу да правим селекцију бирајући и остављајући само оне квалитетније (а при томе ни не желим да било кога неком селекцијом одстраним из екипе) нити се код нас подразумева да баш сви играчи страствено воле кошарку, па да су самим тим и спремни за разна одрицања зарад ње, као што је то случај код већине деце која оду да тренирају у неком клубу.

Дејан Младеновић: Разлика је у категорији и квалитету такмичења, у условима рада, броју тренинга, посвећености играча, спремности одрицања и жртвовања. Предзнање са којим долазе се разликује, постоје примери кад се некад мораш спустити на нижу лествицу и програмирати тренинг у односу на ниво знања техничко-тактичке усвојености, тако да има ту пуно ствари на којима треба радити, поправљати, стварати. Циљ и визија нам је да једног дана ниво кошарке у школи подигнемо толико да можемо парирати великим кошаркашким академијама, али за то је потребан озбиљан дугорочни темељан план како би се то остварило. Окупити талентовану, опредељену и одлучну децу која једна другој могу парирати и остварити позитивну конкуренцију, зарад заједничког прогреса у сваком смислу. Треба да поседују свест о томе да желе да постану једног дана и професионалци ако је то могуће. Посвећеност тренера мора бити максимална ма која категорија или узраст то био. Нико није рођен научен, тако да ако и има недостатака мора се радити на њима како би се надокнадили. То су отприлике те разлике са којима се сусрећем. Момци из наше школске екипе су ми више прирасли срцу јер су то претежно деца из наших крајева са нашим менталним склопом, жељом за доказивањем и победом. Могу у њима препознати себе у неким ситуацијама када сам био у тим годинама.

Да ли сте задовољни условима рада са спортистима у школи и имате ли предлог за њихово побољшање?

Немања Томашевић: Генерално сам задовољан условима које имамо за рад, заиста имамо на располагању и нашу школску салу, и мање више сву потребну опрему и реквизите за рад. Оно што можда недостаје, то је мало већа сала, односно сала прописаних димензија, што ће се надам и реализовати у скоријој будућности.

Дејан Младеновић: За ниво такмичења у којем се тренутно такмичимо имамо добре услове. Сигурно да увек може боље и да има простора за напредак и иновације, уколико дође до тих потреба и верујем да ће се пратити тренд и остварити услови, зарад квалитетнијег рада.

Како се на успех тима одражава одлазак матураната и долазак нових спортиста, ученика првог разреда? Како превазилазите ту смену генерација? Како ученици прихватају ваш начин рада и да ли су тренинзи за њих и колико напорни?

Немања Томашевић: Да, осетна је та смена генерација сваке године, и мењање састава екипе, где старије девојчице одлазе по завршетку школовања, а дођу неке нове, млађе, али то је мање-више исто у свим клубовима. Таман играчице које имам научим нечему, уђу у систем тренинга и игре, а онда заврше школу и оду, па све то мора да се ради испочетка са новим. Али и то је саставни део тренерског посла. Иначе, мислим да радимо и тренирамо прилично квалитетно, понекад и напорно, углавном четири тренинга недељно, са одређеним планом и програмом. А морам да споменем да смо у припремном периоду имали тренинге и суботом и недељом, као и да смо један део припремног периода провели у једном парку близу наше школе где смо имали кондиционе тренинге. Понекад заједнички гледамо утакмице или снимке предавања других тренера. Например гледали смо предавање тренера наше женске кошаркашке репрезентације, Марине Маљковић, где смо нучили неке нове ствари из кошаркашке игре.

Дејан Младеновић: Смена генерација је природна појава у такмичарском и аматерском спорту. Добро је да нови ђаци који нам пристижу дођу са што бољим кошаркашким предзнањем и тако успешно замене матуранте који иду даље на студије. Кошарка је спорт високо умних људи, много захтеван је како физички тако и умно, где је присутна висок степен координације покрета. Трудимо се да уведемо и нове системе, техничке елементе доведемо на што виши ниво како бисмо их могли лакше уградити у тактичке замисли. Стога сам врло захтеван и јако пуно тражим од њих, али са друге стране трудим се да им јако много пружим и дајем. То вероватно они и ја најбоље знамо. Није било страно да се некад са тренинга враћају у дом држећи се за главу због прегршт информација и принципа које смо договорили и радили на тренингу.

Шта је највиши императив у вашем раду са младим спортистима, да ли је то што бољи резултат или нешто друго?

Немања Томашевић: Основни императив ми је, када причамо о кошаркашкој екипи наше Гимназије, да се деца осећају пријатно и лепо, и да им буде задовољство кад дођу на тренинг. Да заволе и воле кошарку кроз цео живот. Да им једног дана после свега остану само лепа сећања и успомене. Међутим, када дођу утакмице и такмичење, имератив је, наравно, да се победи, и то свака утакмица! А за то треба доста напора и проливеног зноја, тако да се ту мало подударају ова два императива, али за сада, чини ми се, некако успевамо да балансирамо.

Дејан Младеновић: По мени је најбитније превасходно да свако од њих кроз спорт постане боља и квалитенија особа, са лепим манирима, понашањем и да се изгради као комплетна личност. А то се остварује кроз такмичење, поразе и победе. Морају да осете и горчину пораза, али и сласт победе и уживају у плодовима уложеног напорног рада. Кроз спорт се млади најбоље социјализују и науче како је то заједничким снагама изборити се за своје „боље сутра“. Много других позитивних ефеката још ту могу набројати који су само бенефит и предност за даље у животу, ма у којој делатности се пронашли касније. Сигурно да успешније и талентованије треба усмерити и специјализовати за спорт како би извукли максимум из тога, али сам сигуран да на крају сви остају на великом добитку, ма колико догурали и остварили у спорту.

Писали смо о победи наших кошаркаша, односно кошаркашица из угла ученика, затим како је тај успех доживела директорка школе. Молим вас да нам из вашег угла дате виђење тог турнира.

Немања Томашевић: Када из ове перспективе сагледам то државно првенство, на коме је женска екипа трећи пут заредом освојила прво место, некако имам утисак да никада лакше и убедљивије нисмо освојили пехар. У просеку смо побеђивали са 35 поена разлике, где смо на 6 утакмица постигли чак 293 поена (у просеку 49 по утакмици) а примили само 81 (просек 13,5). Уз то, занимљиво је да ни у једном тренутку на целом турниру нисмо били у резултатском минусу против неке екипе, већ смо на свакој утакмици водили од почетка до краја. Такође, драго ми је и што су на свакој утакмици све играчице добијале шансу да уђу у игру, чиме сам ето можда и хтео да им се захвалим за све што су дале за ову екипу током целе године.

Дејан Младеновић: Величанствен осећај је спремати се за нешто важно, радити на томе током читаве године и на крају остварити дуго прижељкиван резултат. Видети око себе све задовољне, срећне, поносне је неописив осећај. Турнир је из утакмице у утакмицу био све неизвеснији. Полуфинална утакмица је протекла на нивоу једне превенствене утакмице где смо после продужетака и једне шок завршнице, ми остварили пласман у финале. Била је то једна лавовска борба на терену и игра надмудривања са клупе. Финале је било нешто лакше против увек неугодне екипе Кечкемета али смо се и са тим притиском изборили. Уз паролу коју сам им написао на табли у свлачионици пред финалну утакмицу „Финале се не игра, финале се побеђује“ хтео сам да их додатно мотивишем и скренем пажњу на то да сада нема назад. То је та прилика кад треба највише демонстрирати оно што смо читаве године радили. У томе смо и успели после чега је велико славље могло да почне. Директорка нам је приредила изузетан ужитак и пловидбу бродом кроз Будимпешту као награду за остварени резултат. Уживали смо у прелепим погледу са Дунава и богатом вечером што је представљало круну славља. То такође показује колико она цени и воли спорт и колико му придаје пажње. Препознала је да улагањем у спорт, децу наше школе изводи на најквалитенији могући начин даље у свет. Они и касније на студијама могу уживати статус спортисте и сврстати себе, за како ја волим да кажем, у посебну групу људи. Тај осећај и предности добро знају шта значе сви они који су се икада бавили спортом, или на неки начин били део њега.

Имате ли нешто важно да кажете, поручите нашим ђацима а да вас то нисам питала?

Немања Томашевић: Мојим кошаркашицама и свим другим ђацима бих пожелео успешан завршетак школске године, и да лепо проведу предстојећи летњи распуст. А остало што имам да кажем, потрудићу се да искажем са својом екипом на кошаркашком терену, неким новим, надам се, успешним резултатима у скорој будућности. На крају, хтео бих да се захвалим „Српским недељним новинама“ које су препознале наш труд и уложени рад у претходне три године, који је плод првенствено ентузијазма и љубави према кошарци и према овој нашој деци која живе далеко од својих домова.

Дејан Младеновић: Могло би се дотаћи још много тема и причати о њима, али оставимо то за неки други пут уз надам се континуитет успеха који нам је у циљу да остварујемо.

---

Немања Томашевић,

(1982, Београд). По професији и занимању кошаркашки тренер (завршио Вишу тренерску сколу у Београду), ожењен нашом познатом рукометашицом Катарином Томашевић, отац двоје деце, сина од 5,5 година и ћеркице од 4 месеца. У Будимпешти живи и ради 3 године. Иза њега је богата играчка каријера. Кошарком почиње да се бави од 1992. године, када је имао 10 година у Црвеној Звезди. Затим је наставио у КК Земун, а играо је и за клубове из Шапца, Јагодине, Свилајнца, па у Радничком са Црвеног крста, и у Звездари у Београду. Каријеру је наставио у иностранству: почео у Аустрији (играо за Wien 2000), наставио у Данској ( за EsbjergBasket), а завршио у Шпанији (за Аскатуак из Сан Себастијана).

---

Дејан Младеновић,

(1985, Сента, Србија). Завршио је мастер студије за професора физичког васпитања и спорта и дипломирани је кошаркашки тренер. Од раног детињства се бави кошарком, прво у суботичком Спартаку са којим постаје вишеструки првак Војводине у млађим категоријама. Брзо постаје члан сениорског тима. У иностранству је наступао за клубове као што су „KCERO“ Нитра Словачка, ЕЛБА Темишвар где је учествовао у финалу Купа Румуније против тада неприкосновеног ASESOFT-а из Плоештија. Затим следе CSU Брашов, CSM, Јаши, OLCHIM, Раминку Валчеа. У Србију се враћао неколико пута наступавши поново за Спартак Суботица, ОКК Кикинда и Полет Нови Бечеј. Потом су уследиле четири године у Мађарској. Први клуб је био „Корменд“ у сезони 2011/12. где осваја треће место на Final four турниру купа Мађарске, затим FACTUM Дебрецен, JKSE Јазберењ (Мађарска) са којима смо се окушали и у ФИБА Еуропе Čelendž kupu .