Предаја пантљика 2018.

Најочекиванији дан током школовања многих ђака у Српској гимназији „Никола Тесла” у Будимпешти, представља „Предаја пантљика”, када ученици 12. разреда, на веома свечан начин, ступају у редове матураната. Тако је то било и оне прохладне суботе 24. фебруара када су се дванаестаци, предвођени својим разредним старешинама Изабелом Данко и Ериком Котхенц, окупили у Бугарском дому културе у будимпештанском Ференцварошу.

Домаћини су били ученици 11. разреда са својим разредницима Кристином Бекић, Мирјаном Трагор и Аленом Нађом.

Бугарски културни дом је био препун ганутим родитељима, узбуђеним пријатељима и знатижељним бившим ђацима наше гимназије на Тргу ружа.

У име организатора, слављеницима и окупљенима обратили су се водитељи програма Ката Забош и Стефан Голубовић, ученици 11. разреда: „Почетком школске године, у септембру и октобру већ се прича о томе на ходницима школе, девојке маштају о својим балским хаљинама, а дечаци плаше увежбавања валцера. У ваздуху се осећа присуство те лепе традиције са којом се завршава тинејџерско доба – „Предаја пантљика”. Вероватно само наставнички кор и директор не осећају претерано узбуђење, они су прошли много таквих свечаности и сваке године се опраштају од више десетина гимназијалаца.

А шта је то „Предаја пантљика”? Откуд те свечаности у средњим школама Мађарске? Веровали или не, традиција досеже чак до 1830. године. Тада је у Шелмецбањи (данашња Банска Штијавница) организована прва „Предаја пантљика”, иако не под тим именом. Звали су је „валетање”, по латинској речи „Valete” што значи „Живите срећно!” У бити се од тих времена није много мењала свечаност. Трака (пантљика) симболизује припадност школи, матичној установи, ознака је идентитета која се качи изнад срца матураната као симбол растанка.

Некада је најстарији ђак носио храстов букет на штапу, а остали су се ређали иза њега са по једним храстовим листом на шеширу. На реверу су имали траку: обично са златним первазом, са иницијалима и годинама школовања. Тако окићене су их остали, млађи ђаци, пратили до градске капије где су се опростили од њих. Матуранти су одавде кренули на бал.”

Затим су уследили оригинално осмишљени и урађени филмски спотови чији су главни актери били ученици 12/а и 12/б разреда.

Ђаци 11. разреда су потом приказали кратку представу у знак сећања на минуле средњошколске дане. Био је то сусрет некадашњих школских другова који су засели у једну од многобројних будимпештанских кафана и евоцирали своје успомене. Истовремено, они су често критички, па и самокритично говорили о свом постгимназијском животу, о каријери, успеху или већ неуспеху. Игроказ је био попраћен филмским спотовима који су гледаоцима открили појединости из гимназијских дана, често прожете хумором.

Затим је следио најузбудљивији тренутак. Свечано обученим слављеницима су на позорници закачене пантљике (мајушне траке) украшене називом школе и годином школовања. Пантљике су уз велике овације предате и разредним старешинама: Изабели Данко, Вањи Прстојевић Олиф и Ерики Котхенц. Трачице су, уз громки аплауз, уручене и разредницима у ђачком дому: Гордани Ђерђ, Мирославу Сребру и Славици Зељковић.

Потом је уследила беседа 12. разреда. Атина Мерцедес Штефанидес је у име 12/а разреда говорила о лепим доживљајима током четири године школовања. Она се захвалила професорима на пруженој могућности и на уложеном раду и труду. Признала је да је упис у Српску гимназију био прави избор и да су много тога научили током свог школовања у мађарској престоници.

Бојана Мишулић је представљала ђаке 12/б разреда. Она се на занимљив начин присећала бројних незаборавних ђачких догодовштина и заједничких тренутака. Она се у свом говору самокритично, прожето финим хумором, присетила и многих ђачких несташлука. Изразила је своје задовољство што је са својим друговима управо у Српској гимназији „Никола Тесла”, у прекарсној Будимпешти сазревала, што је овде стицала знање и несвакидашње животно искуство. Она је са дубоким поштовањем говорила о разредним старешинама у школи и у ђаком дому. Том приликом, у знак захвалности, професорицама Изабели Данко, Гордани Ђерђ и Славици Зељковић уручени су букети цвећа.

Директорица др Јованка Ластић је у својој краткој беседи говорила о још једној генерацији Српске гимназије на Тргу ружа која је стасала у младе одрасле људе, који су пуни животном енергијом и ведрином. Иза њих ће ускоро остати празнина. Признала је да је и те како узбуђена гледајући ову генерацију која је сазрела код нас, у нашој школи у Будимпешти. После похвалних и понеких финих, критичких примедби, на рачун понеких матураната, она је изразила своје дубоко поштовање према родитељима: „Родитељи су највећи хероји и највећи јунаци, што су своју децу уписали у нашу школу, далеко од својих домова, и што су нам пружили велико поверење!”

На крају свог говора директорка је матурантима пожелела много здравља и среће у животу. Она је изразила своју наду да ће се после успешног завршетка школовања и положене матуре, садашњи слављеници вратити и посетити своју гимназију на Тргу ружа. „Не бринем због вас, јер сте успешно завршили и преживели једну ТЕСЛУ, један СОШИГ!”, рекла је са одушевљењем у гласу директорка др Јованка Ластић.

После бурног аплауза следио је валцер 12. разреда. Родитељи су гануто, са сузом у оку посматрали своје најмилије како срећни и задовољни плешу на осветљеној позорници.

Указујући на чување и неговање српске традиције и фолклора, ученици 11. разреда су извели Параћинско коло. После фолклораша следили су модерни плесови у извођењу слављеника.

Програм је и ове године завршен плесом родитеља са матурантима. Иза тога следила је лепо припремљена, богата закуска.

Ову важну школску манифестацију финансијски су потпомагале: Српска самоуправа у Зуглоу, Српска самоуправа у Новој Пешти, Српска самоуправа у Будаершу и Српска основна школа и гимназија „Никола Тесла” у Будимпешти.

Декорацију је урадила професорица Изабела Борза, а игре су са ђацима увежбали Жофија Јухас и Душан Вуковић.