НИКОЛА ТЕСЛА

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум

Архива

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум „Никола Тесла” 

1074 Будимпешта, Трг ружа 6-7
тел: +36-1351-6550 факс: +36-1351-6554
e-mail: kontakt@nikola-tesla.hu

  • w-facebook
  • Twitter Clean
  • w-googleplus

© 2016 Nikola Tesla Budapest

Последње вести
  • Драгомир Дујмов

Предаја пантљика 2018.

Најочекиванији дан током школовања многих ђака у Српској гимназији „Никола Тесла” у Будимпешти, представља „Предаја пантљика”, када ученици 12. разреда, на веома свечан начин, ступају у редове матураната. Тако је то било и оне прохладне суботе 24. фебруара када су се дванаестаци, предвођени својим разредним старешинама Изабелом Данко и Ериком Котхенц, окупили у Бугарском дому културе у будимпештанском Ференцварошу.


Домаћини су били ученици 11. разреда са својим разредницима Кристином Бекић, Мирјаном Трагор и Аленом Нађом.


Бугарски културни дом је био препун ганутим родитељима, узбуђеним пријатељима и знатижељним бившим ђацима наше гимназије на Тргу ружа.

У име организатора, слављеницима и окупљенима обратили су се водитељи програма Ката Забош и Стефан Голубовић, ученици 11. разреда: „Почетком школске године, у септембру и октобру већ се прича о томе на ходницима школе, девојке маштају о својим балским хаљинама, а дечаци плаше увежбавања валцера. У ваздуху се осећа присуство те лепе традиције са којом се завршава тинејџерско доба – „Предаја пантљика”. Вероватно само наставнички кор и директор не осећају претерано узбуђење, они су прошли много таквих свечаности и сваке године се опраштају од више десетина гимназијалаца.


А шта је то „Предаја пантљика”? Откуд те свечаности у средњим школама Мађарске? Веровали или не, традиција досеже чак до 1830. године. Тада је у Шелмецбањи (данашња Банска Штијавница) организована прва „Предаја пантљика”, иако не под тим именом. Звали су је „валетање”, по латинској речи „Valete” што значи „Живите срећно!” У бити се од тих времена није много мењала свечаност. Трака (пантљика) симболизује припадност школи, матичној установи, ознака је идентитета која се качи изнад срца матураната као симбол растанка.


Некада је најстарији ђак носио храстов букет на штапу, а остали су се ређали иза њега са по једним храстовим листом на шеширу. На реверу су имали траку: обично са златним первазом, са иницијалима и годинама школовања. Тако окићене су их остали, млађи ђаци, пратили до градске капије где су се опростили од њих. Матуранти су одавде кренули на бал.”


Затим су уследили оригинално осмишљени и урађени филмски спотови чији су главни актери били ученици 12/а и 12/б разреда.

Ђаци 11. разреда су потом приказали кратку представу у знак сећања на минуле средњошколске дане. Био је то сусрет некадашњих школских другова који су засели у једну од многобројних будимпештанских кафана и евоцирали своје успомене. Истовремено, они су често критички, па и самокритично говорили о свом постгимназијском животу, о каријери, успеху или већ неуспеху. Игроказ је био попраћен филмским спотовима који су гледаоцима открили појединости из гимназијских дана, често прожете хумором.


Затим је следио најузбудљивији тренутак. Свечано обученим слављеницима су на позорници закачене пантљике (мајушне траке) украшене називом школе и годином школовања. Пантљике су уз велике овације предате и разредним старешинама: Изабели Данко, Вањи Прстојевић Олиф и Ерики Котхенц. Трачице су, уз громки аплауз, уручене и разредницима у ђачком дому: Гордани Ђерђ, Мирославу Сребру и Славици Зељковић.