Хајде свете, буди дете

Стижу јутрос слике из дворишта ловранске школе. Шаље их учитељица Софија Иванов. Прекрасан призор зимске чаролије. Дечаци и девојчице одевени у топле јакне уживају на паузи између часова играјући се на снегу. Прште грудве на све стране, испод шарених капа вире срећне очи. Све као са разгледнице и из Змајеве „Зимске песме“:

А шта може зима мени,

Шта ми може, шта ми сме?!

Нек ми носић поцрвени,

Ето то је, то је све!

Обема рукама грабе снег и расипају га као шећерни прах по лицу, ушима, врату. Од жеље да га додирну и осете, неки су и рукавице скинули. Ужелела се деца снега кога ове благе зиме скоро да није било.