НИКОЛА ТЕСЛА

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум

Архива

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум „Никола Тесла” 

1074 Будимпешта, Трг ружа 6-7
тел: +36-1351-6550 факс: +36-1351-6554
e-mail: kontakt@nikola-tesla.hu

  • w-facebook
  • Twitter Clean
  • w-googleplus

© 2016 Nikola Tesla Budapest

Последње вести

Интервју са капитеном женске кошаркашке екипе

Данијела Ковач: „Срећна сам што сам ђак ове школе“


Матуранткиња Српске гимназије „Никола Тесла“, Данијела Ковач ускоро напушта нашу школу. И она и школа су добиле много за протекле четири године проведене заједно. Школа је омогућила Данијели да се упише и да игра кошарку а Данијела је одличним учењем и игром у кошаркашкој екипи донела школи три златне медаље са Државног првенства, а на једном је била и најбоља играчица (МВП). Од самог почетка па све до краја дружења су једна према другој показале међусобно поштовање и љубав.

Kада си почела да се бавиш кошарком ?


Данијела: „Одрасла сам у Футогу, великом месту надомак Новог Сада. Као дете имала сам вишак енергије и родитељи су сматрали да ту енергију треба да усмерим на неку активност ван школе, па су ме уписали на фолклор. Изгледа да нису направили добар избор, одласци на фолклор представљали су ми муку. Осетила сам одмах да то није за мене. Сваки тренутак слободног времена волела сам да проведем на сасвим другом месту, на малом терену, на ћошку моје улице, где су одрасли момци играли кошарку или баскет. Сама помисао на кошарку изазивала је неко усхићење у мени, али ниједна девојчица није долазила на тај терен, па сам сматрала да би било глупо да се сама нађем међу дечацима. Међутим, кад је једна моја другарица кренула на кошарку у школи, позвала ме је да дођем на тренинг и видим како то изгледа. Била је то љубав на први поглед. Одмах сам остала на тренингу. Више ме није занимало туђе мишљење о томе шта је за мене, а шта није. Сећам се да ме је мама молила да одиграм последњи фолклорни наступ са ансамблом, али ја сам одлучно одбила тако да није више на томе инсистирала. Мислим да је то била једина одлука око које се нисам двоумила и нисам се покајала.


Колико се у твојој породици придаје важност спорту?


Ми смо једна спортска породица. Мајка ми је тренирала рукомет у средњој школи, отац је у млађим данима тренирао фудбал а и данас иде на рекреације и у теретану. Имам две млађе сестре и млађег брата и родитељи нас подстичу на здрав живот, што подразумева бављење спортом, редовно вежбање и здрава исхрана. Тата ме је највише бодрио да и после редовних тренинга додатно радим на себи: „Кад си уморан, тад се највише јача“, још памтим ту његову реченицу. У почетку је мој тренер био Ђура Мајкић, мој теча, и он ме је подстицао да радим још више и напорније. И сестре и брат тренирају кошарку.


Одличан си ђак, имаш много обавеза у школи али и у спорту у ком си успешна, како све постижеш?


Школа ми никад није представљала проблем, ако се добро организујем, све стигнем, а мислим да ме је то баш овај спорт научио. Кошаркашки тренинзи су били једино што ме је потпуно испуњавало. Није ми сметао напоран рад, посветила сам се најискреније том спорту. Да бих стизала на тренинге и утакмице, морала сам да испуним све друге, пре свега, школске обавезе. То ми није било тешко јер сам имала јаку љубав према кошарци. Сећам се када сам се једном посвађала са братом, родитељи су ме казнили тако што су ми забранили тренинге. Нису гору казну могли да смисле. Да су ми забранили телефон, рачунар, изласке, то ми не би сметало, али да не играм кошарку, са тим нисам могла да се помирим.


Девојчица у мушкој кошаркашкој лиги, нама звучи необично, како си то доживљавала?


Пошто тада није постојао женски кошаркашки клуб у месту, нас пар девојчица тренирало је са дечацима, напорно и једнако вредно као они. Убрзо сам била пребачена у старију групу. Била сам једина девојчица која тренира са дечацима и то ми је била додатна мотивација да будем што боља. „Јер ако су дечаци“, мислила сам, „не морају бити бољи од девојчица у било чему“. Почела сам да играм у лиги са њима, тренирала сам два пут дневно, а некад се десило да имам и по три тренинга. У деветој години сам почела да тренирам и до четрнаесте године сам играла без проблема у мушкој лиги. Није постојало лепше осећање него кад се вратим увече уморна, али срећна и испуњена.


Како се догодило да наставиш школовање и бављење кошарком у Будимпешти?


Када више нисам могла да играм у мушкој лиги, прешла сам у женски кошаркашки клуб. Из „Баскет бол старс-а“прешла сам у „Радгебер“. Са њима сам ишла кошаркашки камп на ком су биле и кошаркашице Српске гимназије из Будимпеште. Тек сам завршила седми разред и за годину дана је требало да упишем средњу школу а желела сам да наставим и да тренирам. Директорка школе „Никола Тесла“, Јованка Ластић је предложила да упишем Српску школу у Будимпешти и тако испуним обе жеље. То је било спасоносно решење. Јако сам јој захвална због тога. Тако да сам уписала овде осми разред и одмах кренула са тренинзима и утакмицама. Брзо сам се уклопила у тим јер сам већ неке девојке упознала у кампу.

Сигурно ћеш школовање у Будимпешти, између осталог, памтити и по освојеним медаљама?


Прве године нисам играла на Државном првенству јер сам била регистрована за лигу у Србији. Али сам гледала Државно првенство и бодрила екипу, пожелела сам да и ја, кад будем играла следеће године, уђем у најбољу екипу турнира и добијем награду за најбољу играчицу (МВП). И већ наредне године, у првом разреду гимназије, сам играла и тад је први пут наша школа освојила Државно првенство Мађарске. Након тога уследиле су још две дивне године када смо исто освајале прво место на Државном првенству. Трудила сам се и радила напорно и остварила сам то што сам желела. Имали смо тренинге сваки дан, а викендима смо, ко је хтео, радили индивидуално. Велики допринос нашим победама на Државном првенству дао је тренер Немања Томашевић који је веровао у нас и радио напорно с нама како бисмо постигли најбољи могући резултат. Ове године смо остварили такође велики успех, али нисмо задовољне јер смо могле боље. Први дан Државног првенства повредила сам колено и нисам могла да пружим више, али сам се борила колико сам могла. Дали смо све од себе.


По правилу, млади имају узоре у афирмисаним, домаћим и страним играчима. Који су твоји узори?


Имам и ја своје узоре у спорту, из српске женске кошаркашке репрезентације узор ми је Соња Петровић, а из мушке репрезентације, Никола Јокић. Они треба да буду узори и другим, младим људима. Никола је показао да је све могуће, он игра у НБА лиги што је сан свих кошаркаша и поносни смо на њега јер он тамо представља нашу малу државу и наш народ на најбољи могући начин. Од страних играча, узор ми је Стефан Кери (Stephen Curry), он има невероватне дриблинге, а кад игра изгледа као да плеше са лоптом. А тај успех је постигао упркос томе што су му сви говорили да неће успети, што нису веровали у њега.


Када ме неко пита зашто волим кошарку могу да му кажем да то мора да се доживи, да је тешко то осећање објаснити речима. Волим да се такмичим не само против других екипа, него и против себе саме, својих недостатака. На тренинзима сам научила да се борим, да будем најбоља варијанта себе. Спорт нас учи радној дисциплини што је јако важно.


Ускоро ћеш изаћи на велика врата наше школе, како гледаш на тај тренутак?


Ми матуранти ускоро одлазимо али остаће сећања на нас и пехари у комодама на ходнику који ће, надам се, будуће генерације мотивисати за нове победе. Наравно, сад нам остаје још Будимпештанско такмичење. Пошто су ми то последње утакмице које играм са овом екипом желим да уживамо у игри, јер ћемо само тако победити, и на најбољи начин завршити школовање. Никад нећу заборавити ову школу, ову екипу, наше приче, тренинге у парку иза Алдија, дуга и напорна трчања у круг која сам мислила да се неће завршити никад, пуштање музике у свлачионици са девојкама, „лудовања“ на Државном пред сваку утакмицу како бисмо једна другој подигле морал. Драго ми је да могу да кажем да сам оставила нешто иза себе у овој школи и драго ми је што ћу једног дана својој деци моћи да причам о великим успесима, о лепим успоменама, о драгим особама и да сам била чак и капитен једне невероватне кошаркашке екипе .

Чиме се бавиш кад не учиш и не играш кошарку?


Волим да читам, стално имам неку књигу поред себе. Али без музике не могу да замислим живот. Све што радим, радим уз музику, чак и учим уз музику. Осим тога волим и да цртам јер ме то опушта. Током школовања сам једном излагала своје цртеже у Српском културном центру. Била је то заједничка изложба са мојим старијим школским другарицама, Аном Мотиком и Петром Јовановић коју нам је приредио професор, Милан Ђурић. Планирам да останем у Будимпешти, да на Корвинусу упишем социологију или међународне односе.

Немања Томашевић, тренер: „Даца је капитен и прави лидер“


Стицајем околности сам постао тренер школске екипе када су Даца и њена генерација, где су још и Дудуковић Јована - Јоцка и Мишулић Бојана - Бокша, постале гимназијлке. Тренер сам им пуне четири године, тако да сам за ту генерацију заиста посебно везан. Заједно смо прегурали један јако успешан четворогодишњи период, кренувши од нуле, а затим и освојивши на Државним првенствима три златне и једну бронзану медаљу, као и три златне медаље на првенствима Будимпеште (четврта ће, верујем, такође бити златна, првенство се игра у априлу). Даца се од самог старта наметнула као важан играч екипе, касније и као капитен и прави лидер тима. Наметнула се преданим радом и максималном одговорношћу према сваком тренингу, па је њен однос био пример осталим девојкама. Мислим да за ове четири године, нема укупно ни пет изостанака са тренинга, што је, нарочито у нашим условима, за сваку похвалу. Тако је и заслужила да последње две године буде капитен тима. Поред тога, Даца је од почетка имала фину кошаркашку технику и јако прецизан шут. Али са изузетно чудном техником и механиком шута. Некако је превртала лопту док шутира, и леву руку је исувише држала испред лопте, као да сама себе блокира при шуту. Сећам се да смо доста дуго радили на корекцији њеног шута. Али она је била јако упорна, прихватала је сваки добронамерни савет и сугестију и на крају смо успели. Без устручавања могу да кажем да је Даца најстабилнији и најпрецизнији шутер наше екипе за ове 4 године. Као резултат њеног рада, поред наведених златних медаља, Даца је два пута била уврштена у најбољу петорку Државног првенства, а прошле године се чак окитила и титулом најбоље играчице првенства. Заслужује искрене честитке свих нас.