НИКОЛА ТЕСЛА

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум

Архива

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум „Никола Тесла” 

1074 Будимпешта, Трг ружа 6-7
тел: +36-1351-6550 факс: +36-1351-6554
e-mail: kontakt@nikola-tesla.hu

  • w-facebook
  • Twitter Clean
  • w-googleplus

© 2016 Nikola Tesla Budapest

Последње вести
  • Славица Зељковић

Представљамо наше спортисте: Милан Вукићевић

Спортиста мора да буде комплетна личност/Све је почело испод коша без мрежице


Милан Вукићевић је ученик деветог разреда Српске школе„Никола Тесла“ у Будимпешти и члан школске кошаркашке екипе „Тесла“ која је недавно на Државном такмичењу освојила треће место. Повод за овај текст није само освојена бронзана медаља на Ђачкој олимпијади која је одржана од 1. до 4. марта у Печују, него његов посебан таленат који га чини новом, великом надом школског тима. Једна од „невоља“ свих школских екипа је у томе што по завршетку школске године, скоро половина или чак већи део тима, одлази а њихова места попуњавају нови, млађи играчи. Управо је толико у њему ученика завршног разреда који ће се опростити од својих другара и кренути даље својим путем школовања и бављења спортом. То је једноставно природни ток ствари који ништа не може променити, него га треба прихватити и одговорити на све његове изазове. Млађи ученици и играчи, међу које спада и Милан, имали су одличну прилику да се у овој такмичарској години уклопе у екипу са старијим играчима, матурантима, да од њих доста науче како би сутра преузели сву одговорност за (не)успех екипе и наставили традицију великих спортских успеха претходних генерација. Милан је рођен 2002. године у Сомбору, а сада, као шеснаестогодишњак , ученик Гиманзије живи са другарима у ђачком дому у Будимпешти. Они су му нова породица. Са њима је по цео дан: у школи, на тренинзима или у дому. Тих, са широким осмехом којим брани све своје, и скромност и снове. О својим великим и лепим сновима нерадо прича као да се боји да ће их откривањем нарушити. Они се пажљиво у њему граде и он о њима ћути. Али није тешко погодити да изнад свега, жели да једног дана буде славан кошаркаш. Завршио је ОШ „Никола Вукићевић“ и већ у нижим разредима, са десет година заволео кошарку и почео да тренира, најпре на игралишту у свом крају, у Селенчи, где су се окупљали на игралишту са само једним кошем заљубљеници у ову игру: Марко, Игор, Александар, Урош, Михајло, Миодраг... Многи од њих су наставили успешно да играју кошарку. Сате и сате проводили су бацајући лопту ка обручу који је у почетку имао мрежицу, а потом није, јер се од силних погодака покидала, а нико се није нашао да је замени.


Спортиста мора да буде комплетна личност

Милан је као основац у Сомбору чуо за Српску гимназију „Никола Тесла“ у Будимпешти, али ју је уписао тек уз свесрдну подршку свог деде Живојина с којим је први пут дошао у овај град. Одушевљен је и лепотом града али и школе, и домом, као и могућношћу да се бави кошарком у школи која изузетну пажњу поклања спорту: „Лепа је Будимпешта, моја школа, дом, соба 308, мој дрес са бројем 6. Могу још много тога да набрајам шта ме чини срећним.“ Милан се одмах почетком школске године прикључио школском кошаркашком тиму. Ушао у ђачко спортски ритам живота: предавања, учење, тренинзи, утакмице. И резултати нису изостали. Са својим друговима је освојио бронзану олимпијску медаљу. Осећа Милан и грижу савести што није у учењу тако успешан као у спорту: „Е, да ми школа иде тако добро као кошарка“, јада се он,“ „гледаћу да до пролећног распуста све оцене поправим. Свестан сам да никада нећу постићи онај ниво у спорту који желим, ако не будем и добар ученик. Спортиста мора да буде комплетан, тако су ме моји тренери учили.“ Верујемо да ће у томе успети јер га носи борбени, спортски дух и он зна да“ „све што се из срца жели, то се углавно, и оствари.“

Уз тимску игру не иде себичност

Милан је спортску каријеру почео у свом родном граду и истоименом кошаркашком клубу „Сомбор“ од своје девете године. Тренери су му били Илија Бижић и Бојан Марковић. И од једног и другог је много научио. Они су га као прави професионалци увели у тајне овог спорта и научили основним вештинама. Доласком у средњу школу за тренера добија професора Дејана Младеновића-Декија који је био успешан играч и који вредно и пуно ради са својим тимом. Подржава их и охрабрује, учи, исправља. Осим тренера Милан признаје да учи и од старијих играча из екипе и да се угледа на њих. Посебно цени игру капитена тима Стефана Сујића због његове спретности и вештине, брзине и борбености, што га чини комплетним играчем. Милан воли кошарку јер је тимски играч. Кошарка, каже, открива страсти и људске карактере играча: „Лично, драже ми је када направим атрактивно додавање којим свога саиграча ставим у позицију да постигне лаке поене и када ухватим скок, него да сам постигнем поен. Уз тимску игру не иде себичност.“