НИКОЛА ТЕСЛА

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум

Архива

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум „Никола Тесла” 

1074 Будимпешта, Трг ружа 6-7
тел: +36-1351-6550 факс: +36-1351-6554
e-mail: kontakt@nikola-tesla.hu

  • w-facebook
  • Twitter Clean
  • w-googleplus

© 2016 Nikola Tesla Budapest

Последње вести
  • Славица Зељковић

Ученик Српске гимназије Ведран Богешић капитен шампиона Мађарске

Хокеј као начин живота


Српска гимназија „Никола Тесла“ је општа гимназија, али по успеху њених ученика у разним спортовима, могла би се назвати и спортском. Између осталих имала је неколико ученика који су били одлични хокејаши. Ново име у овом спорту је Ведран Богешић (2001) из Суботице који је одличан ученик десетог разреда Гимназије и игра хокеј у будимпештанском MAC-у. Повод за разговор с њим је освајање првог места у Мађарској, у категорији до 18 година. Поред Ведрана, у тиму је још један ученик из Српске школе, Марко Чолак, али је Ведран капитен, што је посебно признање и част. Међутим, то није једини спорт у ком је Ведран успешан. Са фудбалском екипом школе је прошле године освојио друго место на школској олимпијади у Будимпешти.

У породици три генерације спортиста


Ведран потиче из спортске породице на коју је поносан. Његова бака и отац су се бавили стрељаштвом, а мајка одбојком. Отац је у стрељаштву био вишеструки првак Југославије, двоструки првак и једном вицешампион Балкана: „Моји родитељи су ми пружили најбоље услове за одрастање и образовање уз обавезно бављење спортом. Из тог разлога су подржали моју жељу да дођем у Будимпешту, упишем ову школу и играм хокеј. Због хокеја сам већ у осмом разреду дошао у Српску школу у Будимпешти.“

Хокејашку каријеру је започео у родном месту Суботици: „Овај спорт сам изабрао тако што сам у првом разреду основне школе ишао често на клизање и много ми се допало, па сам на позив тадашњег тренера клуба, Зорана Јарамазовића, дошао на први тренинг. На почетку ми је било тешко да се навикнем али сам те проблеме брзо пребродио.“

За њега су подршка породице и пријатеља кључни разлог због којег је постао хокејаш. Он је свакодневно ишао из Суботице у Сегедин на тренинге јер је тамо имао боље услове за рад и напредовање: „За Сегедин сам играо пет година. Било ми је понекада тешко јер је требало ускладити обавезе у школи и у спорту, а путовање је ипак узимало доста времена.“ Ведран има старију сестру Теодору која студира Фитофармацију на Пољопривредном факултету у Новом Саду и две баке, Емилију и Вукосаву које је научио да користе интернет, да би гледале утакмице. „То их чини поносним и не пропуштају ниједно такмичење. Они су ми виртуална подршка“, смешка се Ведран задовољно.


У спорту се стичу прави пријатељи


Спортска пријатељства су једна од најснажнијих међу младим људима и у индивидуалним, а посебно у екипним спортовима. Она се кале у борби за успех на првенственим утакмицама и међународним турнирима. Заједно се славе победе и тугује због пораза. Ведран је то одлично осетио и у досадашњој каријери: „Стицање пријатеља је нешто драгоцено у животу сваког човека. Мислим да су пријатељства једна од најлепших страна спорта, посебно екипних. Од тима смо створили јединствену целину, да не буде више групица него да све радимо заједно. У хокеју можемо само тако остварити велике успехе, не може то уместо екипе да оствари појединац, ма колико добар био.

Велики успеси већ на почетку каријере


Природно је да свако од нас у најдубљем сећању чува своје успехе, најлепше тренутке. Када питамо Ведрана за њих он одговара: „Не могу се определити само за један тренутак, било их је више који су ми остали у сећању као најлепши. Први такав доживљај је сигурно мој први наступ за репрезентацију Мађарске у Аустрији на турниру за играче до 15 година. На том турниру смо освојили прво место победивши у финалу домаћина. Успех је за мене био још драгоценији јер су ме у финалној утакмици прогласили најбољим играчем и најбољим беком турнира. У лепом сећању су ми остали и турнири у Летонији, Канади, Француској, Пољској. Ипак, сада се највише поносим тиме што сам ове године, 19. марта, на Kisstadionu, са својом екипом у категорији до 18 година постао шампион Мађарске. Победили смо екипу из Секешфехервара у финалу са резултатом 4:1. „Ведран није могао да игра у финалној утакмици због прелома палца леве руке, али је своје пријатеље из тима бодрио са клупе. То му је било тешко искуство јер је желео да буде на терену и дâ свој максимум. „Веома сам поносан на своју екипу јер смо целе сезоне пуно радили да бисмо могли остварити овај успех. Уопште није био леп осећај бити на клупи са тренерима и бити у таквој ситуацији да не могу ући на терен, али ми је једино преостало да навијам и морално подржавам екипу. Због повреде руке, нажалост, пропуштам и светско првенство у Украјини, али то је део спорта“, каже овај крупнооки, лепи дечак који је у туђем свету прерано сазрео. Поред другова у клубу и на терену, Ведран има и у публици своје пријатеље: „Моји најближи другари често долазе на утакмице да ме подрже. Пресрећан сам због тога и то ми даје додатну енергију. Буде понекада и девојака из Гимназије, каже Ведран не кријући да је заљубљен.“

У олимпијском граду Ванкуверу


Управо зато што је спорт изабрао као неодвојив део свог живота, Ведран не пропушта тренинге. Док се други одмарају од напорне наставе, он се после кратке паузе, спрема за тренинг. Због спорта и другова у клубу мађарски језик је научио скоро на матерњем нивоу. Врло је сконцентрисан, смирен, промишљен. Њега красе атрибути правог спортисте: дисциплина, истрајност и борбеност.



До сада никад није пожелео да одустане јер снажно се везао за спорт и зато што му је хокеј постао начин живљења: „Наравно, понекад ми је потребан одмор од силних тренинга и утакмица, али никад не бих престао да тренирам.“ Гледано са стране, једна од лепших страна спорта су и честа путовања. Ведран је за кратко време, захваљујући спорту, био у многим земљама о којима млади маштају. Међутим, тамо има мало времена за упознавање са њиховим културним споменицима или природним лепо