Непоновљиви Матија, песник маратонац

Круна манифестације „Дани матерњег језика“ је гостовање академика Матије Бећковића у Српској гимназији. Књижевни сусрет се догодио 20. априла у Текелијануму где је он у препуној свечаној сали одржао својеврстан час о матерњем језику и ћириличном писму.

„Језик је живи свједок свих времена. Свака ријеч је један културни споменик. И ни једна ријеч није настала без неког разлога. Језик би требало заштитити као највеће национално добро. Он је најважнија институција једног народа. На српском језику се пише више од 1000 година. Језик на коме је писао Свети Сава, мало се разликује од данашњег језика. Тим стваралаштвом оправдавамо своје постојање на земљи. Које би биле најздравије ријечи које су изговорене. То би биле оне ријечи које је Свети Симеон изговорио свом сину Сави на самрти: „Чедо моје вазљубљено, светлости очију мојих, и утехо и чувару старости моје...“

Само се поезија пише на матерњем језику. А шта је поезија? Поезија је матерњи језик човјечанства. Језик није само језик, него поглед на свијет. У томе и јесте чар човјечанства и земаљског шара.

Поетски јунаци за које зна наш народ, више су утицали на човјека него историја. Поезија је дубља и свезнајућа. Поезија је најбоља наша легитимација. Када је Вук упознао Гетеа, он му је рекао поводом наше поезије: „Српски народ заслужује бољу историјску судбину. У њему су се многи родили и препородили“.

А ћирилично писмо је најљепше писмо на свијету. По највећим светским лингвистима, она је најсавршеније писмо. Свако слово је једна драгоцијеност. Срамота је да га морамо да чувамо. Сваки окупатор је прво забрањивао ћирилицу. Нисте ни свесни колико је ћирилица распрострањена и колико народа пише ћирилицом. Немогуће је све те народе и побројати: Грци, Бугари, Руси, Белоруси... Кажу да је ћирилица угрожена технологијом. Како?

Није Бил Гејтс је није случајно уврстио у програме рачунарске заједно са кинеским, јапанским и арапским писмом. Кад не бисмо знали своје писмо, не бисмо могли да прочитамо своје име, ни епитафе на нашим надгробним споменицима. Ни све наше књиге, тапије, крштенице, свете рукописе. Човјек не сме да заборави своје име и свој матерњи језик. Ако то заборавимо, онда смо неко други и постаћемо онај о коме не знамо ништа.

Још наш човјек има живу вјеру у књигу да се у њима не лаже и да је у њима речена права истина.

Не постоји ни једна мисао, ни једна емоција која се не може изразити на српском језику. Највећи су говорници они који ћуте и сви који кажу више од двије реченице, они нас „даве“. У новом вијеку, то је побуна против људског говора.“

Говорио је у свом стилу са енергијом која попут магнета привлачи. Његов говор није лако испратити, али су сва чула отворена да га приме, да упију дубоке мисли и емоције. У интерпретацију оног што говори, Матија уноси истовремено драматичност и суптилност. Сваку своју реч у душу нам уткива. Владао је потпуни тајац као за време службе у цркви.

Била је права правцата светковина слушати га. У једном дану је два пута је држао беседу и рецитовао, учествовао у преподневном и поподневном маратону и није се понављао ни у чему. Говорио је да му је задовољство да нам се обрати са славног места, у Текелијануму. Да је ту пуно деце која су из различитих места и да се једна линија повуче по главама њиховим, добили бисмо мапу српског народа, једну важну духовну, културну мапу српског народа.

„А ми говоримо данас о угрожавајућем језику и писму. Да ли знамо да, ако би и нестали да би ћирилица опстала. Матерњи језик је млијеко језика које нам је дала наша мајка. Нама је већи проблем како сачувати себе јер то писмо ће опстати и без нас.“ Рецитовао је своје, за ову прилику посебно изабране песме: „Када будем млађи“, Причу о Светом Сави, Богојављење, Господе, помилуј, Хљеба и језика, Пут кога нема, Распра пред никшићким манастиром, Косово поље, Цар Лазар, Поему о Његошу, Вера Павладољска...и све то „наизуст“. Када је завршио песничко вече, разговарао је са присутнима. На питање шта мисли о језичким променама у српском језику у Црној Гори, уз њему карактеристичан осмех изговорио је читав мали есеј о језику као из рукава. Шта може све политика да уради и да су некада Црногорци, па их је набројао, све академик до академика, били професори на свим факултетима језика и књижевности српским. „А сада граматику српског језика пишу хрватски лингвисти (Иво Прањковић и Јосип Силић). Био је веома емотиван, говорио је кроз цитате, између осталог како је Његош Карађорђу посветио Горски вијенац и како су та два праха помирена. Песник Матија Бећковић је завршио свој говор о језику који се „не шће у ланце везати“, већ се „окити у каменом скиту“, тамо где је Његошева искра пронашла муњу у камену.