Хармонија знања, вере и подвига

На школској свечаности поводом завршетка школовања и одласка матураната Гимназије, проглашава се и ђак генерације. Ове године је Никола Ђорђевић, ученик 12. б. одељења, заслужно понео то признање. Предложило га је Наставничко веће на основу свих атрибута који га красе: одличан ученик, одговоран, активан и у веннаставним активностима и у српској заједници, у Српској православној цркви, примеран у свему, омиљен међу другарима. На свечаности уз велики аплауз ученика, професора и родитеља, примио је награду. Овај скромни младић је у Будимпешту дошао из Врњачке Бање. У Будимпешти је провео четири године, где је растао у сваком погледу, ненаметљиво присутан, пожртвован и једноставан, са свим красним особинама које припадају једном правом хришћанину. Никола се нашао сваком на помоћи, било у учењу, било да неког саслуша и посаветује за то га није требало молити. Рођен је у Рашкој 1999. године, 28. августа, на Велику Госпојину. Отац му је тада био свештеник у храму Светог Архангела Гаврила , у окружењу многих манастира и цркава, у „Долини векова“која се протеже на северу од тврђаве Маглич па на југу до самог ушћа реке Рашке у Ибар. У древној Рашкој Никола је живео до своје седме године. После се породица сели у Врњачку Бању где је отац добио службу у цркви Рођења Пресвете Богородице. Ту завршава Основну школу, али са мајком, сестрама, Тамаром и Јеленом и млађим братом, Ђорђем, био је редовно на богослужењима, упијајући сваку реч. Одрастао је у патријахалној породици где се поштују традиционалне вредности. Научио је да слуша, да разлучује добро од лошег и да гради своје биће на најчвршћим темељима Светог писма и вере. Више пута сам покушала са њим да направим причицу за „Српске недељне новине“, дивећи се његовој смирености и тихој енергији којом постиже

После Свете литургије у храму Светог Георгија, 13. маја, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ будимски г. Лукијан, уз саслужење протојереја-ставрофора Обрена Јовановића са Цетиња, јеромонаха Варнаве Кнежевића и протојереја Зорана Остојића, арх. намесникa будимскog, јерођаконa Инокентијa Лукинa и ђаконa Зоранa Живићa, отац Зоран Остојић, који му је био и старатељ за време школовања, имао је потребу да се обрати народу и да помене Николу, као узорног сина и да похвали родитеље који су уградили у њега честитост и пожртвованост у приношењу дарова. Поменуо је Николино саслуживање у обредима, његову веру и оданост и сликовито га је представио као дете које је отхрањено на нафори. Сви који су чули овај емотиван и леп говор у коме се отац Зоран захвалио Николи али и родитељима, били су ганути. Нема лепше радости од духовног раста наше деце. Николи сам била разредни старешина у четвртој години, у ђачком дому, у Текелијануму и морала бих да тражим речи које нису изговорене да бих описала какав се диван спој људских особина у том племенитом младићу нашао. Јер ученост и поседовање мноштва информација, не значи и духовну мудрост. Често знање уме да надима, узохоли и ојача сујету. А информације постају испразне, без благости и светости којој би сваки човек требало да тежи. Нико�