НИКОЛА ТЕСЛА

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум

Архива

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум „Никола Тесла” 

1074 Будимпешта, Трг ружа 6-7
тел: +36-1351-6550 факс: +36-1351-6554
e-mail: kontakt@nikola-tesla.hu

  • w-facebook
  • Twitter Clean
  • w-googleplus

© 2016 Nikola Tesla Budapest

Последње вести

Представљамо матуранте Српске Гимназије: Марина Сабо

Свестрана Марина у свету музике

Марина Сабо, матурнткиња Српске гимназије и обична и необична на свој начин. Памтим како сам најпре чула звук флауте у ђачком дому у Рожа улици где је Марина живела као ђак Гимназије и када сам питала ко то свира, рекоше ми: „То Марина вежба. Марина из Ветерника, села у близини Новог Сада.“ После сам упознала Марину и дознала да она иде и у музичку школу „Молнар Антал“у Будимпешти и да воли музику изнад свега. Како то она једном приликом рече: „Музика ми је инспирација и за писање и за цртање, уз њу, све што је реално постаје и поетско.“ Она је сваког дана, више сати, са посебном пажњом вежбала да би звук био изражајан, благ и светао. Највише воли захтевне композиције где је потребна дисциплина и пуно рада, а Марина је успевала својом упорношћу и добром организацијом све да усклади, да буде одлична ученица и ангажована у многим школским секцијама.

Радећи у дому као васпитач једног дана ми је поверила на читање свој недовршени роман у рукопису „Тајна једног дрвета“. Она је у својим слободним тренуцима, бележила причу о јунацима: Делти, Кори и Ерику. Свако од њих је имао своје чудесно дрво које им је помагало да реше загонетке које су се пред њима постављале. Они су супер свемирски јунаци из далеке будућности. Сећам се да сам је охрабрила и да сам се захвалила на поверењу што ми је дала рукопис. Саветовала сам је да мора имати план да јој се јунаци не изгубе у споредним епизодама. Гледала ме је својим крупним зеленим очима које као да су говориле: „Па они и треба да се изгубе јер сам их повела у фантастичну авантуру у којој само небеско провиђење може да их изведе.“ И тако смо се некако разумеле прећутно, Марина и ја.


Понедељком је на седмом спрату у домској библиотеци била ликовна секција где смо се у пријатној дружили уз музику и цртање. Било је ученика из свих разреда и сви смо различите теме радили, обликујући свако своју мисао и идеју. Сећам се да је Марина увек експериментисала бојама, понекада их је јагодицама прстију размазивала играјући се док су се испод њих указивали занимљиви облици. Оно што осећа, прстима је преносила на подлогу. Чинило се да је сваки њен цртеж недовршен с намером да му се опет врати, као да је трагала за посебним откровењем, за нечим надреалним. Знала сам да је њен дар комуникације другачији и да је води „облик што се мирно мења“. Сећам се, у то доба је праменове своје коврџаве, густе косе фарбала плавом или зеленом бојом. И изгледом је била посебна, као да је неким детаљом, готово, неважним скретала пажњу како би заштитила своју преосетљиву, лирску душу од прејаке светлости и свакодневнице. Повремено ми је слала своје песме које није објављивала, али је имала потребу да их забележи као октаву јачу од звука који сви чујемо. И све то као у страху да ће се обистинити легенда о магично сјајној „Жар-птици“која је срећа и несрећа ономе ко је ухвати. А Марина и не зна како ми је била интересантна у том свом тражењу сопственог идентитета иза ког је стајала једна нежна девојчица. После сам јој предавала књижевност у Гимназији. Сећам се са колико страсти је говорила о Бодлеру, о „Цвећу зла“ и како јој се допадао Дис чију песму „Можда спава“ је спремала за рецитаторско такмичење 2017. у Батањи. Одабрала је песму о љубавном сну, саздану од наговештаја и слутњи, коју није лако говорити. Марина је кроз књижевност, кроз музику, далеко од својих ближњих, међу новим људима, налазила своје место. Чини се као дланом од длан, некако брзо пролети време, прођоше те године и Марина, ево, заврши Гимназију. Наступала је са драмском секцијом „Сунцокрет“ у представама: „Србине, брате“ и „Судбине у магли“, на такмичењима у рецитовању на српском и мађарском језику, писала је за Гимназијалац. Пратила сам је из прикрајка у њеном одрастању, у тихом сазревању. Недавно је видим на „опраштању“, оном дану који наши ђаци посебно воле. Школа окићена цвећем, по ходницима и дворишту посута кошена трава, матуранти се опраштају дирљивим речима од школе, директорка сваком вредном ученику уручује поклон књиге и дипломе и испраћа их најлепшим речима. Интонирају се химне Мађарске и Србије и на крају се балони пуштају у небо. Видим моју Марину, са нарамком цвећа, са дипломама, мало измењену: ослабила, пролепшала се, коса без обојеног прамена, природна, само јој на лицу исти осмех и сјај у

Маринино презиме, Сабо, је често мађарско презиме. У преводу значи, кројач. У српском народу постоји једна пословица која каже: „Свако је кројач своје среће.“ Верујем да ће и Марина Сабо да буде добар кројач своје среће, самим тим што је одабрала музику која покреће свет и која нема граница. Па широко ти и успешно у животу било, Марина! Свирај само, музика нас повезује једне с другима и враћа нам осмех на лице. Лепу си мисију одабрала!