Лепота кроз времеплов

На предлог Ђачке самоуправе и Актива разредних старешина једну од наших радних субота, 1. децембар, 2018. године, ученици наше школе провели су едукативно и занимљиво, обилазећи музеје и галерије у Будимпешти. То је било право задовољство, поготово деветим и десетим разредима који су обишли Национални музеј на Тргу Калвин и Музеј лепих уметности у непосредној близини наше школе. Мој разред, 9.ц и наши другари из 9.б у пратњи одељењских старешина кренули смо ка Тргу хероја где се налази монументална зграда Музеја лепих уметности, саграђена у коринтском стилу. Били смо у овом музеју као у времеплову, прелазили из раздобља у раздобље. Прва поставка је била везана за Стари Египат. Самим уласком у ту просторију осећали смо се као да путујемо кроз време и враћамо се у период од пре 5000 година. Налазили смо се на обали реке Нил одакле је све и почело; једна нова цивилизација. Овим поставкама историчари уметности су желели да нам дочарају живот старих Египћана, њихово окружење, пределе, животиње и биљке, као и писмо, хијероглифе па чак и музичке инструменте које су користили у то време.

Друга поставка је била везана за Стару Грчку. Закорачивши у ту просторију кретали смо се кроз време и стигли у период од пре 4000 година. Поставке које су свима привукле пажњу биле су скулптуре грчких јунака и богова. Такође су била очаравујуће вазе са исцртаним митовима и сценама из живота. Грци су били прави уметници, али и војници. Видели смо њихову живописну одећу ратника-оклопника, са штитовима, кацигама, оружјем. То је највише привукло наше радознале дечаке који су са дивљењем загледали ову поставку, а нешто слично вероватно су видели само у историјским филмовима. Након Старе Грчке, пролазећи кроз огромне просторије музеја, прешли смо на уметничку поставку једног од највећих италијанских уметника, Леонарда да Винчија. Никог није оставила равнодушним енергија којом је сликао и онај дар који се видео на сваком цртежу. Централно место ове тематске изложбе заузима мала статуа коња и његовог коњаника рађена у бронзи, на коју је музеј посебно поносан, а приписује се Леонарду. Из сале у салу, посматрајући слике, цртеже и склуптуре било је не само поучно, него и емотивно јер смо се дивили свестраности и генијалности ренесансних уметника. Посебно је било узбудљиво видети изблиза дела Леонарда да Винчија.

Музеји су ми се увек чинили помало досадни, све до овог дана, када сам имала један леп доживљај историје уметности и лепоте без које би овај свет био сиромашнији. Верујем да моје мишљење деле и моји другари.