НИКОЛА ТЕСЛА

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум

Архива

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум „Никола Тесла” 

1074 Будимпешта, Трг ружа 6-7
тел: +36-1351-6550 факс: +36-1351-6554
e-mail: kontakt@nikola-tesla.hu

  • w-facebook
  • Twitter Clean
  • w-googleplus

© 2016 Nikola Tesla Budapest

Последње вести
  • Славица Зељковић

Девојка у опреми оклопника

Милица Велчек, ученица Српске гимназије (девети разред), члан је хокејашког клуба у Будимпешти„МАC Budapest“ (Jégkorong Akadémia).


Дошла је из Новог Сада где је завршила ОШ „Јожеф Атила“ и као одлична ученица која је јасно знала шта хоће, вредно се спремала за пријемни испит у Српску гимназију „Никола Тесла“ за коју је чула од својих тренера и хокејаша којих је било у овој школи и у ранијим генерацијама.

Она је посебно интересантна зато што је хокејашица а још више због тога што веома успешно игра хокеј и у женском и у мушком тиму. Зато смо је замолили за кратак интервју.


Како си се као девојчица одлучила да тренираш хокеј и какви су били почеци у овом спорту?


Ја сам мало закаснила за овај спорт. У хокеј се креће са пет-шест година, па и раније. Тек у деветој години сам стала на клизаљке. Клизала сам у дворани новосадског СПЕНС-у, али сам стално пратила дечаке са друге стране дворане који играју хокеј. То је запазио тренер, Јован Милошевић и мојој мами је препоручио да ме упише. Моји родитељи нису тиме били одушевљени јер су сматрали да хокеј није за девојке јер је сувише груб. Не знам како се то десило да су ипак пристали. Тако сам ја почела да тренирам у клубу ХК „НС Старс“ као једина девојчица. Вероватно су потајно очекивали да ћу да одустанем јер нисам била „спортски тип“. Мала, па дебељушкаста, спора... Не, никако није личило да ћу постати страствени заљубљеник. У почетку, као најмлађа, сам скупљала пакове, доносила воду и односила празне флашице, отварала врата играчима кад улазе на терен. Ја и дан данас, уживам када играју „Звездаши“, сениори, седим на клупи и чекам их да им отворим врата на лед. Сви пролазе најпре кроз ту фазу. Али сам брзо схватила да морам пуно да радим и да се ватрено борим да бих била равноправна са дечацима. Они су били знатно крупнији и јачи од мене и имали су више искуства.


Шта је било пресудно да се заљубиш у хокеј?


То што хокеј неизмерно волим најзаслужнији је мој тадашњи тренер, а иначе тренер клуба „Војводина“, Владан Дроздик и бивши играч хокеја. Љубав, савете и охрабрење, све је пренео на мене. Због тога сам му врло захвална.


Како је даље текла твоја каријера хокејашице ?


У Новом Саду сам тренирала до 2015. године када сам прешла у СКХЛ „Црвена звезда“ у Београду. Била сам прва девојчица у историји клуба. У „Звезди“ сам играла пуне три године. Свакодневно сам путовала по сат и по како бих тренирала. Најдраже су ми биле дерби утакмице против „Партизана“ јер су сви моји у кући „Звездаши“. Посебно ми је драг један такав дерби где сам 5 минута до краја утакмице дала одлучујући го. Викендом смо имали утакмице у Словенији и Аустрији. Такмичила сам се на словеначком првенству за дечаке од 14 до 16 година. У то време, Урош Брестовац, тренер ХК „Спартак“ из Суботице, оформио је прву женску екипу „Serbian Girls“, незваничну репрезентацију Србије, са којом сам освојила многе награде. У лето 2017. и 2018. године, тренирала сам са тимом „HTI Stars Academy“ у Торонту.


Каква искуства имаш са игром у земљи која је колевка хокеја?


То је одлично искуство. Поготово за мене која долази из земље у којој има мало клизалишта. Канађани су познати по томе што је хокеј први спорт у коме се њихова деца опробају, па ако им не иде, онда се пребаце на нешто друго. Тамо свако двориште има хокејашке голове. Имају дугу традицију. Зато сам поносна на резултате које сам у Канади остварила. Учествовала сам на највећем турниру за жене на свету, у Бостону, на „Beantown Show case“. Ту сам две године држала титулу шампиона. У августу 2018. сам одселила у Будимпешту.