- Славица Зељковић
Наташа Балаж стрпљиво ниже своје перле
У соби 62 Ђачког дома Никола Тесла ових дана је сама Наташа Балаж. Цимерке, Катарина и Каролина су отишле кући и неће долазити до почетка јуна када почиње други део матурских испита. Одселиле се. Сличице, цртежи и украси изнад њихових кревета су однети. Голи зидови и душеци. Из собе се може изаћи на терасу на којој сада нико не седи. Киша цео дан ромиња. Необично хладан дан за мај месец. Дом без матураната је некако пуст. Недостају позната и драга лица на која смо навикли. Иза њих је остала празнина која попут хладног ветра доноси немир. Деца која су провела у дому 4 године и која су била део једног лепог колектива отишла су сада у различитим правцима. Просто су се расули као бисери из Бајагине песме „Моји другови“( „Moји су другови бисери расути по целом свету...“). Интернетом су отпутовала у неке далеке земље најпре мотивациона писма којима су аплицирали за упис на факултете. Један део њих остаје у Мађарској а врло мало их се враћа у Србију. Брижно, са пуно озбиљности полажу се језици и испити из појединих предмета вишег степена.
Наташа Балаж је ове године понела престижну нагрдау Српске гимназије „Ђак проминент“. Она се додељује ученику који је дао највећи допринос афирмацији Школе. Наташа је то постигла тако што је често водила школске програме, освајала награде на такмичењима у казивању српске и мађарске поезије, затим као успешна спортискиња, истакла се и у организацији школских приредби. Била је главни организатор програма за бруцошијаду, водила је програм на Пантљикама.
Затекли смо је окружену бројним уџбеницима из физике. Управо је полагала биологију и још није сазнала резултате, а већ се дала на учење вектора, струјних и магнетних кола... Њен циљ је да упише Медицински факултет у Будимпешти. Прекинули смо је у учењу за кратко питањем о животу пре доласка у Будимпешту пре четири године: „Дошла сам из Трешњевца, једног малог села у Србији у општини Кањижа. Ми смо у овом селу једина породица у којој се прича српски језик. Ја сам из мешовитог брака, како и моје цимерке Катарина и Каролина, тако да одлично знамо и српски и мађарски језик. Међусобно смо увек разговарале на српском.
У Кањижи сам завршила Основну школу „Јован Јовановић Змај“ где сам током школовања учествовала на такмичењима из готово свих предмета. И увек освајала нека од прва три места. Тај такмичарски дух се пренео и на спорт којим сам се такође бавила. Играла сам рукомет, бавила се атлетиком, бацањем кугле, џудоом. Ишла сам у музичку школу, плесала џез балет, хип-хоп, рецитовала, учила језике. Све ме је занимало и све сам стизала.“
Долазак у нову средину, у велики град из тако мале средине, увек са собом носи велике промене у животу младог човека, како си се ти снашла?
Када сам дошла у Будипешту требало је задржати ниво на који сам навикла, да будем одличан ученик и да не прекидам са спортом. Усредсредила сам се на школу и на додатно учење појединих предмета јер сам већ тада знала да желим да упишем Медицински факултет и да једног дана будем хирург. Занима ме тајна људског тела и како све то чудесно функционише. У стању сам да на јутјубу сатима гледам операције, нарочито су ми занимљиве операције на срцу.
Изузетно одговоран и тежак посао. Шта те је определило за њега?
Привлачи ме загонетка шта се крије испод људске коже и како човеку помоћи. За хирурга поред знања и концентрације, потребно је стрпљење. Не плашим се ни обиља информација, ни година учења, ни одрицања за која сам већ сада спремна. Ја га природно имам. То сам знала још одавно. Сећам се са колико вештине сам низала оне најсићушније перле од којих сам правила накит, фигуре, а у бескрајном стрпљењу сам сачинила цео један зоолошки врт. Што су перлице мање, изазов је већи. Имам у себи ту фину мануелност, нешто у прецизности, покрету. То се види док пишем, цртам, ма шта да радим. И надам се да ћу бити добар хирург.
И поред силних обавеза у школи, ниси одустајала од спорта. Како си успевала у томе?
Ја сам се помирила да због много обавеза не идем често кући, због школе, обавезних тренинга и утакмица. Играла сам две године рукомет за Вашаш и врло брзо напредовала. Прихватили су ме са мојим акцентом мађарског који је откривао да долазим из друге средине. Пребацили су ме врло брзо из млађе групе у старију у којој сам била најмлађа играчица. Тај успон је трајао две године са врло лепим резултатима. А онда сам имала једну озбиљнију повреду, операцију колена после које нисам могла да наставим да се бавим рукометом. Али су ми остали други спортови као атлетика на пример.
Шта све носиш као успомену из Српске гимназије?
Школу ћу памтити у најлепшем светлу. Мој разред, 12. а, нарочито. Ми смо се тако спријатељили међусобно и са разредним старешином, проф. Аленом да је то нешто посебно. Створили смо везе за цео живот. Ми смо као разред, неговали ту лепу атмосферу, били смо увек сви за једнога, један за све. Са цимеркама у дому сам имала среће. И Катарина и Каролина су изузетне девојке. Све три смо различите, али нам то није сметало да будемо блиске уз пуно поштовања једна према другој. Хвала професорима у школи, васпитачима у дому, свима који су нам омогућили да завршимо Гимназију, стекнемо искуства, радне навике, другаре. Јако сам поносна на све.“
За време разговора сам се помало осећала кривом јер јој одузимам драгоцено време за учење. Тако да смо га завршиле њеном причом о томе како проводи слободно време и које писце воли. Набројала је готово сва Андрићева дела која је са ужитком прочитала, затим мађарске песнике, посебно Ади Ендреа и Каринти Фриђеша чије песме је рецитовала на такмичењима. Од спорта јој је за сада остала атлетика. Са својим цимеркама је одлазила на Маргит острво да трчи. То је нешто лепо и опуштајуће за њу.
Оставила сам је над уџбеницима из физике. Знам да ће све испите успешно положити и ускоро отићи. У њену собу ће, од септембра, доћи неки нови клинци.
Награђени матуранти Српске гимназије
Генерација 2015/19. има 63 матуранта. На основу одлуке Наставничког већа за Ђака генерације проглашена је Нађа Марчетић. Tитула „Ђак проминент” и пригодни поклон Самоуправе Срба у Мађарској припала је Наташи Балаж. „Грамата Српске школе Никола Тесла” и пригодан поклон припали су Филипу Иланковићу. За најбољу спортисткињу генерације проглашена је Лара Живковић. Уручене су награде за одличан успех као и за ангажовање у секцијама.