Коњи, најискренија и најчистија бића

Ката Забош, волонтер на хиподому

Ката Забош, матуранткиња Српске гимназије у Будимпешти дошла је из Чантавира, малог села из околине Суботице. Како у селу живи претежно мађарско становништво, ишла је у мађарску Основну школу, те је слабо говорила српски. Катина старија сестра, Река је такође била ђак наше Гимназије. Када је Ката дошла и постала део великог ђачког колектива, била је несигурна и као да се плашила да ће је неко повредити. Требало јој је мало више времена да посматра околину и да се ослобађа безразложног страха и предрасуда. Полако и опрезно се зближавала са разредним друговима. Није јој било лако, искрено признаје после четири године школовања. Недостајали су јој родитељи, али и Фиорина и Денерис, кобила и мало ждребе из њихове штале. То је била њена тајна. У почетку мало теже, али касније све лакше и брже је налазила своје место у новој средини. Одрастала је и сазревала. Од вижљасте, црне девојчице која је косу везивала у коњски реп одрасла је до стасите, јаке и самоуверене девојке кава је сада. Уз велико залагање, Ката је врло добро напредовала из свих предмета и успешно завршила Српску гимназију. Одмор од обавеза у школи и учења нашла је у волонтерском раду са коњима. У мирном делу предграђа налази се Кинчем парк у коме је хиподром и штала са 17 коња.

Рад на хиподрому, брига о коњима, храњење, четкање, чишћење штале, мажење и јахање коња, Кати није тешко пало. Подсећало ју је на кућу. А сам хиподром је за њу свет посебних емоција. Уложени труд јој се враћао вишеструко. Била је испуњена љубављу: „Након тешке седмице у школи, дружење са коњима ми је неописива радост. Коњи су дивна бића. Сваког знам по имену и сваком знам ћуд. Они су као људи, али и бољи јер све раде по осећању. А људи их не освајају ни уздама ни седлом, него љубављу. Ја сам се зближавала са њима корак по корак. Научила сам да не воле да буду сами. Ако немају свог друга и ако немају често друштво човека, онда се радују да је ту магарац, пас, мачка, коза. И са другим животињама успостављају комуникацију. На хиподром долазе често деца у пратњи родитеља или васпитача. Никада се није десило да коњ лоше реагује на додир, на мажњу. Долазе и деца која су ометена у развоју, доводе их родитељи због психофизичког опоравка, због социјализације.“

На питање да ли међу толико коња ипак има неке који су јој ближи од осталих и код којих прво оде, одговара: „Имам међу коњима три љубимца. То су Веленце, Серелмеш и Зицер. Кад долазим код њих, препознају ме по кораку и по гласу. Знају да им носим јабуке или шангарепе. Веленце не воли шангарепе, али јабуке једва чека. Коњи су као људи и имају сопствене укусе нешто им прија а нешто не. Ја препознајем и њихова расположења. Када је коњ нервозан и има неки проблем, он копа земљу или не дозвољава да му приђете. Ако га боли нога, уме да вам да знак за то, да је подигне и покаже. Ни један коњ није агресиван, ако је такав, онда је то због људи. То су најчистија и најискренија бића која знам. Коњи су симбол лепоте и грациозности и нико као они не уме да узврати љубав.“

Знамо да су хиподроми места где се одржавају трке коња и кочија, али Ката не може, због своје конституције да буде џокеј сувише је висока и крупна. Можда би могла да учествује у тркама кочија, али за сада не размишља о томе.

Задивљена је условима за узгајање коња у Мађарској. Каже да су много бољи него услови у Србији. Зна да су у Европи коњима посебно привржени Французи, Енглези, Италијани и Швеђани. Ката има посебну жељу кад су коњи у питању: „Страшно желим да видим дивље коње у планини, у нетакнутој природи. Да их видим у њиховом природном окружењу, на слободи. Како пасу на пропланцима, како се играју са својим ждребадима или трче према сунцу, бржи од ветра. То су слике у којима замишљам леп живот за коње.

Ката је већ одлучила где ће да настави школовање и чиме ће да испуњава слободно време: „Остајем у Будимпешти. Уписаћу Економски факултет. Али ћу и даље да идем на хиподром и када будем студент. И увек ћу наћи времена да дођем и да видим моје другаре који су ме безусловно заволели као и ја њих. Коњ уме да плаче као човек. Ја нећу да Серетлем (Заљубљени) пусти сузу.“

---

Кинчем парк

Парк је добио име по легендарном коњу - Кинчeму (Кincsem). Године 1874. на имање грофа Ернеа Блашковича дошла је кобила, непобедиво енглеско чистокрвно чудо, Њено име на мађарском значи "Моје благо". Први пут је кренула на такмичење 1876. године - и није имала ни један пораз у 54 трке. Била је заиста јединствена, и њен ненадмашни рекорд наведен је у Гинисовој књизи рекорда. Кинч је национални понос, у Будимпешти је отворен музеј посвећен овом невероватном коњу. Споменик Кинчему је на улазу, а Империјалу близу тркалишта који је такође дика Мађарске и целог расног света, победник од 25 трка у 20. Споменик тако изгледа као да Империјал прати очи коња у галопу.