НИКОЛА ТЕСЛА

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум

Архива

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум „Никола Тесла” 

1074 Будимпешта, Трг ружа 6-7
тел: +36-1351-6550 факс: +36-1351-6554
e-mail: kontakt@nikola-tesla.hu

  • w-facebook
  • Twitter Clean
  • w-googleplus

© 2016 Nikola Tesla Budapest

Последње вести
  • Славица Зељковић

Ана Добрић: „Сваки сликар наслика делић себе“


Ана Добрић, ученица 11. разреда Српске гимназије је рано заволела цртање. То су приметили њени васпитачи и Анина мама која је желела да њено дете научи и више него што се нуди у редовним школама те јој проналази професоре за додатне часове. Међу њима су били Бошко Јовановић и Тања Рајковић. Тако је Ана своје детињство у Београду проводила и у атељеима сликара где је полако откривала тајне настанка уметничког дела: „Током основне школе сам одлазила на додатне часове и од мојих професора упијала знање. Од првог сам научила више о цртежу а од другог више о сликању. А то двоје се међусобно прожима. Сама атмосфера у атељеима ми се допадала. Радило се уз тиху, лепу музику коју нисмо чули занесени радом, али ако би нестало интернета и завладала тишина, музика нам је јако недостајала. Ту су били штафелаји, боје, палете, мирис терпентина, полица са књигама из историје уметности и монографије познатих сликара.“ Ана је са својим менторима остварила диван однос, са задовољством се сећа неких тренутака:“ На пример проф. Тања када дођем у атеље, одредим тему и почнем из препуне кутије да бирам боје, уме да каже: 'Како си Ана? Да ли је теби данас добро? Бирала си хладне боје.' Знала је да ја волим топле, живе тонове, да волим игру боја. Вероватно ми је био такав дан или ме нешто несвесно привлачило да сликам плавим или зеленим нијансама. То потврђује колико је бринула о мени. То ме је одушевило и разнежило.“

И тако је у атељеу настао велики број слика, које на наградним конкурсима добијају оцене. За Ану и њено учешће на овим конкурсима је везана једна необична анегдота. Наиме, на једном конкурсу у Београду за децу од 1-4 разреда, њен рад је дисквалификован јер комисија није поверовала да га је радило дете тог узраста: „Нико ме није озбиљно схватао! Мислили су да сам дете и још на нивоу „црткања“, закључила је она.“ То је, међутим, није обесхрабрило. Са једанаест година редовно је слала своје радове на изложбе. Незаборавна је остала прва продајна изложба на којој су продата два њена цртежа: „Сећам се да ми је било жао да неко купи и однесе моју слику. Заволела сам их док сам радила на њима. Молила сам се у себи да ми не узму слику на којој је био представљен рудар и рађена је угљеном. Била ми је посебно драга, али, баш је она продата. Тако је ваљда требало да изгледа ватрено крштење једног уметника који се растаје од свог дела.“


Публика која стоји пред сликом не може ни да наслути како је и колико трајао процес њеног настанка. Ани је тај процес најдражи јер кроз њега сазрева и учи: „Најзанимљивији ми је сам настанак слике и њени бројни слојеви. Посматрачу се чини да је свака настала у даху из више ситних и крупних потеза, али није тако. Слика има своју алхемију, пуно слојева, на њима се ради, подсликава, све док боје не добију жељени ефекат. То понекада врло дуго траје. И на крају када је готова, чини се да још и још може да се дорађује, исправља, додају неке друге ноте.“


Поменула је у атељеу сликарске монографије, историје уметности. Питамо је за узоре: „За мене је најлепше откриће био Клод Моне. Бирала сам га листајући страницу по страницу историје уметности и застала сам на једном месту. Писало је 'Вече у Венецији'. Никада нисам била у том граду, али сам имала доживљај преко Монеа као да сам тамо. Емоције су биле разливене. На њој није било јасне форме предмета и ликова, али је била жива игра сенки које су импресионистима подједнако важне као и објекти. Тако сам први пут доживела и чула за импресионизам. Монеова је чув