НИКОЛА ТЕСЛА

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум

Архива

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум „Никола Тесла” 

1074 Будимпешта, Трг ружа 6-7
тел: +36-1351-6550 факс: +36-1351-6554
e-mail: kontakt@nikola-tesla.hu

  • w-facebook
  • Twitter Clean
  • w-googleplus

© 2016 Nikola Tesla Budapest

Последње вести

Полагање венаца код Вукове бисте у Табану

Традиционално ученици Српске основне школе и гимназије „Никола Тесла” у Будимпешти предвођени својим учитељицама и професорима на рођендан великог српског културног и националног прегалника, полагањем венаца одају почаст највећем реформатору српског језика, Вуку Стефановићу Караџићу.

Тако је то било и ове године. Ученици наше основне школе и гимназијалци 9. разреда су пошли у будимски Табан где су спрам чувене гостионице „Код златног јелена” негдашњег стецишта српских интелектуалаца, код споменика Вука Караџића прочитали своје радове и положили венце. После тога су ђаци обишли и још два споменика који се налазе у близини Вукове бисте. Један је чувени српски крст који је негда красио Трг крста у табанској вароши, други је пак споменик који се налази на месту срушеног српског саборног храма у близини Елизабетиног моста.

Вук Стефановић Караџић


Вук Стефановић Караџић заувек ће остати овенчан венцем славе онако како му је очево презиме осветлило пут. А пут је водио од неписмене Србије Милоша Обреновића, преко врлети Херцеговине до ученог Беча, где су га поштовали они који за нас, мали народ, нису знали ни да постојимо.


Шта би било са нама да се Вук својим вучијим зубима није изборио са зверима српске неписмености, вуковима српског православља који нису прихватили да било шта поремети ушушкани мир манастира?


Речи српског сељака опевале су најстарије историјске догађаје од Косова до Мишара, испредале најтајнија људска осећања од мајчинске љубави до туге за погинулим братом. Језик груб, али душа народа питома, мекана...


Умео је да оно што је најбоље знао, матерњи језик, језик говедара и свињара, како су га противници звали, уведе у културу и да тако одзвања у ушима најпознатијих и највиђенијих људи тадашње учене Европе.


И победио је у томе. Показао је те 1847. године да народним језиком могу о филозофији говорити црногорски владика Данило и игуман Стефан, да се Христова мисао и вера и данас проповеда по Вуковом Новом завјету, да се рат речи само речима може окончати у трактату Ђуре Даничића, да се Радичевић плачљивим гласом опрашта од детињства, Карловаца и живота.


Сваки народни обичај претворио је у одредницу речника, па захваљујући њему знамо и како је постала корњача, и шта је моба, и ко је заова, и ко јетрва, и где су нам корени.


Хромим ходом, али јаком жељом савладао је све препреке и од људи и од природе и од живота... Слушао је запевке Слепе Живане, хвалио стил Тешана Подруговића, десетерцем Старца Милије величао морални лик Бановић Страхиње, заједно са Филипом Вишњићем војевао српски устанак, али српском народу и светској књижевности оставио је непроцењиво културно благо.


Катарина Јаковљевић, 9.ц



Хладан децембарски дан. Вече уочи католичког Божића. На улицама људи загрљени у топлим капутима убрзавају корак и журно се враћају својим кућама како би са породицом прославили велики празник. Вук за собом затвара климава, трошна врата и она се уз шкрипу и доста труда закључавају. Уморан, посеже руком ка столици тражећи ослонац.


Осећајући како га од целодневног ходања и она здрава нога полако издаје, седа у избледелу, некада црвену фотељу, а из ње се истог трена уздиже облак прашине.


Погледао је кроз замагљени прозор. На хиљаде насмејаних лица у царском граду, руку препуних ђаконија које сигурно коштају читаво богатство. Спремни су да се врате својим домовима и поделе их са најдражима. Беч је град помпе и раскоша. Он се поново вратио кући празних руку.


Маштао је како га по клизавим улицама његова деца вуку за капут и моле да уђу у продавницу марципана. Његова жена, Ана, у суседној соби успављивала је најмлађе. Тако би волео да вечерас може да је изненади. Нечим лепим. Малим знаком пажње којим људи, које свакодневно среће, обасипају своје супруге. Није смео ни да помисли на свој, православни Божић. Хоће ли имати новца да буде и меса на трпези?


Уздахнуо је погледавши књигу која је стајала до њега. Узео ју је у руке и прешао прстима преко корица „Горског вијенца”.


И док су са тавана ритмично падале капи кише које су пронашле себи пут између греда, Вуку се у углу усана појавио осмех. Био је уморан, али испуњен. При саму помисао на подршку која је пристизала из штампарије у виду најразличитијих књижевних дела, осетио је понос и неописиву срећу. Та 1847. година остаће упамћена по труду и посвећености. И баш у том тренутку, док је Вук покушавао да одржи свој дом топлим, а породицу ситу и на окупу, људи из свих крајева Европе су му се дивили и подржавали га.

А тако је и дан данас.

Дуња Јошић, 9.ц