НИКОЛА ТЕСЛА

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум

Архива

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум „Никола Тесла” 

1074 Будимпешта, Трг ружа 6-7
тел: +36-1351-6550 факс: +36-1351-6554
e-mail: kontakt@nikola-tesla.hu

  • w-facebook
  • Twitter Clean
  • w-googleplus

© 2016 Nikola Tesla Budapest

Последње вести
  • Славица Зељковић

Дарујмо једни другима речи


Раја Ивова Спасова је румунско-бугарског порекла. Дошла је пре четири године у Српску гимназију „Никола Тесла“ из Видина. Њен отац је Бугарин, а мајка је Румунка из Бугарске. Раја подједнако добро говори оба језика, бугарски и румунски, али поезију пише на бугарском. Српски није знала и била је потпуно неоптерећена како ће га научити. Чинило јој се да га већ сасвим добро познаје кроз српску музику и песме. У безазленом полету, без много брига, у њој је била само радост због нових сусрета. На првом часу доживела је разочарање. Када је дошао ред да се и сама представи, схватила је да је мало ко разуме и пожелела је да се одмах врати кући. Само ју је једна спонтана и лепа околност спречила. По завршетку часа, пришле су јој ученице из разреда да би са њом причале, да је охрабре. То јој је дало наде да ће све бити добро и да вреди покушати. И тако се Раја трудила да у првим данима будe скоро неприметна. Вредно је преписивала са табле тезе за лекцију, али се молила Богу да је нико не прозове да одговара. А кад звони за крај часа, била је сасвим друга прича. Као и сва друга деца, радознала и жељна дружења, стекла је брзо симпатије. Разред је неговао пријатељску атмосферу, пријатнију него било који други. По учењу нису били најбољи, али по томе јесу. До краја четвртог разреда пристигло је још неколико ученика, али се нико међу њима није осећао као странац. Многи од њих били су из породица где су родитељи разведени, можда је зато међусобни однос био фамилијарнији и приснији. И ван наставе су се посећивали, ишли на летњем распусту на кампове. Раја се осамостаљивала и српски језик је све лепше причала. Била је гошћа код другарица из разреда у Београду, Зајечару, Тополи, Суботици, а оне код ње у Видину. Ишли су једни другима на рођендане и Славе, заједно су учили, упознавали Будимпешту, заједно сазревали. Низале су се песме исписане утисцима о животу у новој средини. Раја их никоме није показивала, али је имала све јачу потребу да пише. За први литерарни конкурс, охрабрила ју је мама: „Она ми је била ветар у леђа. Била је упорна да пошаљем своју песму, а ја сам оклевала до последњег тренутка.

Десило се да је песма, на међународном конкурсу „Ја, Бугарче“ освојила прву награду. Писала сам о бугарској ћирилици где деца у улози слова и слова у улози деце плешу најлепши плес на свету. Песму је објавила Државна агенција за Бугаре у иностранству, а одмах после тога за њу је био заинтересован познати музиколог Хајгашот Агасјан да је компонује. Ето, тако су се покренуле неке лепе ствари ланчано“, каже Раја. „После сам учествовала на једном литерарном конкурсу који је расписао Српски педагошки и методолошки центар на тему српски језик и писмо где сам најискреније писала о томе колико сам заволела српски од првог сусрета јер није битно где си рођен и на ком си језику прву своју реч изрекао, већ на ком ти анђели у души певају“, прича Раја надахнуто о мотивима својих песама и инспирацији за њих. Она ове школске године завршава Српску гимназију и планира да упише Балканистику на Универзитету у Софији или Крајови, у Румунији. Осећа да је избор прави јер сада већ говори четири језика и на Катедри за балканистику ће уписати још два. Предмети као што су: историја, географија, етнографија, језик, култура народа, музика су јој блиски. Поред тога би желела да се упозна са свим додирним тачкама балканских народа. „Балканске земље имај