НИКОЛА ТЕСЛА

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум

Архива

Српско забавиште, основна школа, гимназија и колегијум „Никола Тесла” 

1074 Будимпешта, Трг ружа 6-7
тел: +36-1351-6550 факс: +36-1351-6554
e-mail: kontakt@nikola-tesla.hu

  • w-facebook
  • Twitter Clean
  • w-googleplus

© 2016 Nikola Tesla Budapest

Последње вести

Наша Наташа Ростова


У Ђачком дому ових дана влада посебна атмосфера. Приближава се свечаност „Предаја пантљика“, дугоочекивани дан, најузбудљивији догађај током четворогодишњег школовања када ђаци 12-тих разреда ступају у редове матураната и примају „пантљике зрелости.“ Уз музику и плес у вечерњим оделима и хаљинама, симболично, лаким корацима валцера, лепршаво улазе у свет одраслих. Ова лепа традиција датира од пре два века и од тада се у свим мађарским школама гаји као изузетан обичај. То вече музичког, драмског и плесног програма остаје незаборавно ђацима, професорима, родитељима, браћи, сестрама, фамилији и пријатељима. У соби 77, влада несвакидашње узбуђење. Код матуранткиње Љиљане Ковјанић се скупљају другарице, причају о својим балским хаљинама које припремају за ту прилику, показују их на екранима телефона фотографисане испред огледала код кројачице или у модном салону. И девојчице и дечаци имају посебан осећај радости и треме пред један важан наступ. Дечаци мање о томе причају, али девојчицама је то главна тема у наредних двадесетак дана. Догађај је заказан за 15. фебруар.

Попут Наташе Ростове, главне јунакиње романа „Рат и мир“, коју Толстој представља као оличење љупкости, природне женствености, тако се и Љиљана спрема за свој први бал. Висока и танка попут брезе, она је усхићена, зрачи радошћу, очи јој блистају док прича ко ће све доћи из Србије да је види. Све се врти око свиле, сатена, чипке и баршуна. Биће хаљина разних боја и кројева, једноставних и гламурозних са цирконима, машнама, бретелама, да прате линију тела али и оних „принцес“, раскошних. Дилема је да ли пуштена коса или скупљена у пунђу. Данима се увежбавају класични и модерни плесови, вежбају кораци и кореографија. Ове године „Предаја пантљика“ ће се одржати у Културном центру „МОМ“, у Будиму. Познајем Љиљану већ четири године, познајем у њеним тамним очима онај израз који је спреман „за највећу радост и највећу тугу“.

Паметна, насмејана, природна, срдачна, све су то особине које је красе и којима плени. Пре четири године се уписала у Српску гимназију. Дошла је из Новог Сада из свештеничке породице. Љиљана је најстарије дете, брат, Драгослав је у гимназији у Солуну, Марија завршава основну школу и она планира стопама старије сестре да дође у Будимпешту, а Јована је у нижим разредима основне школе. И да̑н-да̀нас, са осмехом се сећа Љиљана, да је у разговору са комисијом за пријем, на питање који је њен мотив да дође у ову школу, рекла да жели да побегне од кућних послова, брата и сестара јер је доста тога пало на њу. Наравно, мотива је било више и различитих, али је она најискреније поменула и овај. Од малена је почела да гради неки свој посебан свет, ослушкује га и живи у њему. У међувремену, упознаје Будимпешту, своју школу и ђачки дом, нове другаре, један живописни колорит. У свему томе, она на себи својствен начин слаже лепу животну слагалицу. Одлична ученица, дружељубива, са помало идеализованим погледом на свет, Љиља је у својој генерацији омиљена. На свим приредбама и манифестацијама, позоришним представама, културним догађајима била је присутна. Пева у школском и црквеном хору, пише као члан новинарске секцији, осваја награду на Међународном конкурсу и одлази у Брисел, игра у фолклору, свира клавир, похађа Школу енглеског језика, бави се волонтерским радом (FIBA U16 European Championship 2018. Нови Сад, FINA Men's Super Final 2019. - Београд)... И све то постиже својом виталношћу и веселошћу. Каже да су јој балони, авиони и ватромети фасцинантна опсесија. Богатог унутрашњег света, осетљиве дечије душе, она се борила за своје место стремећи ка звездама. О свему томе прича са сјајем у очима, узбуђена и дечје брбљива. Било је ту савладавања препрека, нових лекција које живот доноси, смиривања устрепталог срца, учења мудрости. Одвајање од породице и одлазак из Србије јој је отворио неке нове видике и пуно тога је научила, пре свега о људима и међуљудским односима. У разговору с времена на време, попут фразе, уме да каже: „Било је ту епизода разних, али је важна поента приче“. Гледам јој зид изнад радног стола на коме је полепила цитате великана књижевности и психологије, ту је распоред за наставу, школски календар са обележеним распустима, сличице њене породице, другара из школе, омиљених уметница: Надежде Петровић, Милене Павловић Барили, Исидоре Секулић, Десанке Максимовић, фотографије са Матијом Бећковићем, са књижевних промоција, са екскурзија... На столу књига Патријарха Павла „Бог ће помоћи, ако има коме“, Речник енглеског језика и започета лектира „Дервиш и смрт“. На кревету плишане играчке међу којима и јежић из Русије кога су мама и тата донели, давно некада са путовања, и који љупко изговара: „я люблю тебя!“ Понела га је са собом као амајлију.


Задржавам поглед на руком нацртаној једрилици која плови лелујавим таласима и поред ње текст: „We can't direct the wind, but we can adjust the sails“ (Не можемо усмерити ветар, али можемо пoдесити једра). Љиља се још није одлучила који ће факултет да упише. Још увек има дилему да ли природне или друштвене науке. То је по правилу тако код ученика којима сви предмети иду одлично. Десиће се и та одлука као и многе друге, такође битне за њен животни пут и верујемо да ће знати да „подеси једра“. Желимо јој од срца све најлепше. И да што дуже остане дете.