- Д. Д.
Обележен Међународни дан матерњег језика на Тргу ружа
Приликом Међународног дана матерњег језика у Српском образовном центру „Никола Тесла” у Будимпешти одржана је мања свечаност. Пар дана раније Драгомир Дујмов, шеф Актива за српски језик и књижевност, доставио је својим колегама одломак из „Завештања Стефана Немање”, песму Љубинка Галића „Наш језик” и изјаву Милошa Црњанског и Шандора Мараија о матерњем језику, исечак из Дујмовљевог текста „Црњански и Мараи – изненађујуће подударности животних судбина”. Ови текстови и песма прочитани су на часовима српског језика и продискутовани у свим разредима почев од 5. разреда оновне школе, па све до 12. разреда гимназије.
На иницијативу Кристине Бекић, заменице директора, ове године су ученици добили задатак да нацртају стрип о неком књижевном делу у свом слободном избору. Колеге и колегинице су учинили све како би се овом задатку одазвао што већи број ђака. Урађени цртежи, стрипови су на крају изложени у кабинету за српски језик и књижевност.
У преподневним часовима тог 21. фебруара у поменутом кабинету окупили су се сви професори српског језика и књижевности и ђаци, аутори ликовних радова. На самом почетку све присутне је поздравио шеф актива који је том приликом истакао важност чувања, неговања и развијања српског матерњег језика. Затим је прочитао горе наведене одломке и стихове песника Љубинка Галића о улози матерњег језика.
Потом је реч преузела професорка Изабела Данко која је укратко говорила о приспелим стриповима. Одмах затим аутори ликовних остварења су пришли паноима и укратко приказали своје радове. Ваља истаћи да је урађен велики број стрипова међу којима су се нашла и права ремек-дела. Теме су биле веома разноврсне почев од Библије, преко српске народне епске поезије, дела Софокла, Јована Стерије Поповића, Бранислава Нушића, Борисава Станковића, Молијера, па све до приповедака и романа Иве Андрића, Франца Кафке, Камија и Фјодора М. Достојевског. Радови су одражавали таленат наших ученика који су допринели достојном обележавању Дана матерњег језика.
Завештања Стефана Немање
Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?
Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.
Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ. Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза телa. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо где се језик једног народа таре о језик другог народа.
Два народа, мило моје, могу се бити и могу мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кадгод се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпосле се чује само један језик. Битка је завршена.
Нестао је један језик, нестао је један народ.
(Одломак)
Љубинко Галић (Сантово 1922-1983)
Наш језик Кад те мајка породила, У наручје загрлила, Прве речи што ти рече: „Слатко моје, мило дете!” У срце ти усадила, Неговала и гајила Љубав према свом језику, Понос твој и твоју дику.
Диван је то језик, селе, Пун музике, снаге вреле, Послушај сад, пажљив буди, Је л' истина, ти просуди!
Кад у боју бубањ лупа, Храбра чета напред ступа, Тутњи земља, пуца стена, Бојни узвик: Натраг нема!
Или кад гром груне страшно, Муња сева, вече ј' мрачно, Бес фијуче, олуј витла, Црн је облак, лије киша.
| Ал' кад благо сунце гране, Небо плавом а пољане Зелен јелек све облаче, Пролеће је, хита ђаче! Чило, живо, пуно среће, Наше коло се окреће, Тамбурица ситно свира, Цури, момку срце дира.
А кад туга пуна јада, Срцем твојим сва завлада, Болан уздах, горке сузе, Чемер у њем одјекује.
Ал' најлепше он се чује Када љубав исказује: „Љубим, грлим” – гуче тада – „Ти си злато, моја нада,
Слатка, мила голубице, Витка, једра девојчице!” Као звонце тако бруји, У жилама крвца струји...
Тугу, радост, љубав жарку, Тајну чежњу, жељу сваку, Мелодија твог језика Снагом својом верно слика. Љуби језик свој, брате мили, Њиме су те одгојили! (1963.) |